PODIGNIMO BARJAK-Miroslav Krnjeta

Podignimo barjak u visine
do zlatnog orla glas nek se čuje,
ponosna pesma slobode odjekuje
Svetosavlja krst slavi Srbine.

Otac pruža trobojku sinu
nosi je na vrh najviše planine
kao orao klikni ne damo Srbiju tuđinu,
pogledaj kolevku poljubi srce otadžbine.

Sjedinimo srca prekrstimo se sa tri prsta
zakunimo se ispod Miloševog Takovskog hrasta
samo sloga Srbina spasava
nek se ponosno vijori roda zastava.

Hrabro stanimo pred vatre i gromove
posejmo oranice vetrovima tradicije
jer nema predaje kad otadžbina zove,
nek nas hrabre zvona i svete liturgije.

Poletimo Srpski rode do zlatnog orla
tamo leži carska kruna slavna vojska,
u oblaku zavet dedova Lazarevih krila
čuva žitna polja plemenita duša ratnika.

Braćo Srbi svi hrabro u prve redove
glasno zagrmimo osvetlajmo Hristove vitezove
podignimo barjak u pobede visine
i ne ispuštaj ga nikad Srpski sine.

У  БУЦИ  ПРОСТОТЕ – Андреја Врањеш

У  БУЦИ  ПРОСТОТЕ

Ко се песником роди,
животом га радују ситнице,
с душом нежном живи као с грешком,
чуде му се куће и улице.

Залутао у буци простоте,
утеху –  светлост, стиховима боји,
живот цео крвари  песмама,
не намиче себи, јер  не зна да броји.

ОДЈЕК  У  СЕБИ

Ветар је разносио немире,
осмеси се множили у кланцима додира,
мириси  примали као гости,
враћао је тренутке из далеких прича.
Како живети јасно у мутно време, питао је себе.
Ломили му труд тихи и они прости,
вечно журио у сусрет себи,
да случајно тужан закаснио не би.

Настави са читањем “У  БУЦИ  ПРОСТОТЕ – Андреја Врањеш”

ВИХОР- Душан Комазец

Огрезо у снази и бескрајно стамен,
с урликом што руди на врхунцу моћи
пред собом све ваља и док пршти камен
односи све чежње и сан летње ноћи.

Маме га даљине,па прикривен шумом
као ловац дрски прикрада се плену.
Охолошћу својом и силним зулумом
разбуђује зору, мами чедност њену.

Пустолов у души и бременит злобом,
неуморан као снови над узглављем,
хтео би тишину да учини робом.
Тек зачету битку да прогласи слављем.

Узалуд га прате у бескрајном низу
муње громовите и облаци снежни.
Разгали му душу плач дечји што близу
заруди, па вихор поста лахор нежни.