ПРСТ – Драгослав Граочанкић

ПРСТ

Млади запат омађијали
тодорци.
Би им узвраћено.
Утече им зла снага у нигдину.
Запат пробуја – и додирну
небо.

Настави са читањем “ПРСТ – Драгослав Граочанкић”

Наша бајка, Лука Кијачић

Наша бајка

Свака љубав има своју причу,
само је наша записана међу
звездама.
Та љубав је бајка,
коју живимо ти и ја.
Управо си ти доказ
да не мора све лепо
бити нестварно.
Јер ти постојиш
и мени је то довољан разлог
да верујем у чуда,
јер од свих бајки ти си лепша.
Када си се појавила
твој лик ми је био познат.
Тада сам рекао себи:
Она ће бити та због
које ће ти живот бити бајка.
Једино ће она бити вредна
твог мртвог слова на папиру
и само ће она моћи да ти
оживи свако слово и сваку песму.
Без њеног осмеха
дан ће ти бити сив.
Сваки њен осмех продужио би ти
живот.
Зато те молим: смеј се!
Када буде мрачно
и нестане Сунце.
Само ће она сијати.
И кад нестане љубав на Земљи,
када све изгуби вредност,
једино ће она вредети.
Сваки дан, минут, свака година
са њом била би радост.
Управо зато живота вреди.
Звездано небо и часовник векова
који откуцава кад сам са тобом.
Летњи мирис ноћи,
ти у белом.
Твој гласић који ми шапуће,
твој осмех који волим.
То је наша бајка!
Лука Кијачић

КАКО СМО У НОЋ ПРАВИЛИ ДАН

Небо се црној Земљи умиљава,
милујућ` траве и шуме и горе
Она се начини као да спава,
док ноћ забради марамом Зоре.

Ко да загрме када смо загрљени пали
преко Кумове сламе и да је небо плануло
Љубисмо се ко да смо срећу украли,
а свет је већ знао – давно је свануло.

Падају звезде узреле као шљиве
по кожи жене љубљене на уранку,
а када угасли вулкани у њој оживе
задиме се, брале, и луле на опанку.

Стргох са лица вео лепој пастирици
док срце лудо звони као клепетуша
Сад нежно преде, и свира на фрулици
вели да ће јој Даница бити деверуша.

Пред носом Месецу, ето, обљубих невесту
ка небу ко аероплан узлети Црвени петао
Иза брега Сунце израња крваву кресту
још један се рађа Дан – плодан и светао.

ЧАША ГОРКИХ СУЗА-Душан Комазец

Доста нас је отишло за снима.
Сишли с ума у те сјајне дане,
а мрели смо међу пупољцима,
прослављали своје Видовдане.

Дотакли смо немире даљина,
бестрагији разоткрили путе,
не слутећи да њихова тмина
и наше ће целивати скуте.

Сновиђења престала су давно.
Све је „ лепо”, ветрови нас њишу.
Родну груду напустисмо славно.
Место сунца призвали смо кишу?

Без родбине и без „оченаша”
тешко нам је, али смо се свикли.
Све имамо, ал’  чемера чаша
стално мами. Нисмо овде никли!

Време хуји, све више се сања,
ал’ птичићи туђим гласом зборе.
Често тако док руде свитања
огледало дарује нам боре.

Докле ли ће ова туга наша?
Можда само док се не умори
или док се не испије чаша
горких суза што чемером збори?