Ја пођох на ратишту густом,
са душом пустом да чувам њу
и све оне које волим и ценим.
Јуче сам добио писмо
да жели да оде одавде,
шта могу ту да урадим,
осим да јој обезбедим пут
до бољу будућност.
Док се ја бијем на кршевима косовским,
та једна планина толико је велика
да ће ти душу узети.
А она,са лепим именом чије је Бог одредио,
са лепотом и добротом из наших снова,
Катарина,је решила да иде
да иде тамо далеко
преко стотину планина и гора
за боље сутра.
Не знам дали сам погрешио или не,
то остаје енигма,
И ту ме снађе метак на Кошарама,
метак љут и брз као гром,
ушао у мене
и побио све живо што је остало
тамо.
Ето,20 година прођоше,
сви се умирише,
а ја јад и чемер црни
остао сам сам.
Нема ње,нема ништа око мене,
осим патња и пакао
који ми је душу узео,
ниједан миран дан ми није дао.
Тамо далеко,далеко од мене
тамо је љубав моја,
тамо је моја Каћа.
Надам се,ако будем остао жив,
да ће она ово прочитати
и видети да је нисам
заборавио.