Prsti u neskladu skladnosti

 

Kažu da se po jutru dan poznaje
Najčešće ne vjerujem u puno šta što kažu
Kažu da postoje znakovi pored puta
Najčešće ignorišem znakove bilo gdje i bilo kakve
Svako pravilo ima izuzetak
Svaki izuzetak potvrđuje pravilo
Kao po pravilu nepravilno slijedim krive linije prave putanje
Zakoni iziskuju sud – sudu je potreban krivac
Svako lice ima i naličje svaka istina ima laž
Pokušaj je predigra za čin – čin je predigra za kraj
Kraj se vraća na početak – početak nema kraj
Sredinom je najsigurnije a osrednjost za plašenje
Sve krajnosti su sestre gluposti a braća umjetnosti
Jednostavnost je nenadmašna u svojoj komplikovanosti
Sklad je monotona marioneta prolaznosti
Savršenstvo ne postoji a nesklad je savršen
Kuda ide ovaj dan obično pokaže dolazeća noć

НАМЕРА – Љиљана Тамбурић

НАМЕРА

По подне ћу себе извести у провод
У зелену башту старога кафеа
Обући ћу хаљину у боји малине
Мало изнад кoлeна, скромног деколтеа.

Прошетаћу варошицом с осмехом на лицу
Равнодушно, мирно, ал’ с радошћу неком
И наћи ћу место под сенкама липа
Без намере сусрета са неким човеком.

Поручићу топлу кафу с чоколадом
И пустићу косу да је ветар носи
Сетићу се дана из младости ране
Кад смо овом улицом јурили се боси.

Купићу тад себи три црвене руже
Потрчаћу парком, па на клупу сести
Савршени дан ће правити ми друштво
Са њим ћу се данас посебно провести.

Јер данас ћу себе извести у провод
Са намером једном помало бесрамном
Са хаљином овом у боји малине
Да заведем године да заплешу са мном!

Настави са читањем “НАМЕРА – Љиљана Тамбурић”

ПРЕЦИ – Андреја Ђ. Врањеш

ПРЕЦИ

У камену,
сиромаштва изобиљу,
трајали.
Живот им био задатак.

Тајни имали нису,
отворених  погледа живјели,
док их  не би умори стигли,
на мјесту загрљаја.

Радовали се киши, Сунцу, вјетру,
дивили дуги
и такви мали,
велики остали,
плакали једино,
кад би се заклињали.

Горјели , изгорјели,
вољели ,превољели,
времена се нису бојали,
нису га ни имали,
зато су у зору умирали,
да би постизали.  

Нису знали да постоје,
тихи били,
више слушали,
слободом овјенчани,
опстајући, вјеровали.

Дивни бјеху људи ови,
сад их нема,
гдје су, куд су,
смјерни они,
можда негдје,
посустали?

Настави са читањем “ПРЕЦИ – Андреја Ђ. Врањеш”