Молитвама дугим дозивасмо драга
Одбегла заувек сва наша пролећа
Лажи су их душо, однеле без трага
Изгубљена срећа, није више срећа
Тамница су груди за срце што јеца
Венце ће од туге сузе да исплету
Април, а у нама заљубљена деца
Загрљај је оков најслађи на свету
А знаш ли да увек исто сневам
Свадбену игру, Тебе усред кола
Неутешан, о љубави певам
Ехо првог бола, песму не пребола
Жељан сам остао свега што је било
Ал узалуд чежња у мојим очима
Немирном ми само слетеле у крило
Умрле звезде у пустим ноћима
Дан: 20. април 2021.
ЗАР ЈЕ ВOЛEТИ ГРЕХ? – Градимир Карајовић
ЗАР ЈЕ ВOЛEТИ ГРЕХ?
Пада ноћ, напољу густа киша пљушти…
Ветар већ жуто лишће чисти са пута…
Нестаје љубав, дани су пуни сете.
Опрости ми, желим те…
Зар је вoлeти грех?
Идем сам у сусрет долазећих зима.
Старим већ, све од лепих жена,
Дугих непроспаваних ноћи и вина.
Киша ми руши све моје куле пусте…
Опрости ми, требаш ми!
Зар је вoлeти грех?
Кап по кап, дани нестају
У кући док седим сам.
Кап по кап,
Побегао сам од свих
А и даље ме страх.
Изгубићу се,
Ако ме не нађеш ти!
Пронађи ме, покажи ми пут
И нове снаге дај…
Тужне се надају мисли,
Пијане од вина и љубави…
Настави са читањем “ЗАР ЈЕ ВOЛEТИ ГРЕХ? – Градимир Карајовић”
МИРИС РУЖЕ – Душан Комазец
Била си најлепша ружа у башти предивној рајској.
Мирис што опија нежно сваки пут када се такне
и затрепери ко’ туга у ноћи предивној мајској.
Од додира се расцвета и као чежња измакне!
Сада те испраћа ветар и дахом брише све сузе
које сам пролио крадом стрепећи над судбом клетом
једине коју сам страсно љубио, а сада те узе
даљина, чије бескраје параш тим нестварним летом.
Нека ти последњи поздрав буде самоћа у ноћи
којом ћу казнити себе, јер јутро што ће да сване
биће опело среће а сумрак којем ћу поћи
само ромор тишине, где туга дојиће ране.
Трепети рањене душе отимљу болним се криком.
Суманут ходим по стази што некад беше пут миља.
Још живим од успомена, будим се твојим ликом.
Иако туђа си жена још увек те благосиљам!