Библиотека „Милутин Бојић“ расписала конкурс за Награду „Милутин Бојић“ за 2021. годину за младе песнике.

Библиотека „Милутин Бојић“ расписала је конкурс за Награду „Милутин Бојић“ за 2021. годину за младе песнике.

Право учешћа на конкурсу имају млади песници до 35 година, а победнику ће као награда бити уручена повеља и одштампана књига песама у издању библиотеке.

Пропозиције:

А) Песници достављају циклус од најмање 10, а највише 30 песама.

*Због ситуације везане за КОРОНА ВИРУС COVID -19 примамо само радове послате електронском поштом.

Б) Радове потписати шифром. Решење шифре, као и циклус песама, послати на имејл konkurs@milutinbojic.org.rs с назнаком „За песнички конкурс“.

В) Учесницима конкурса се не плаћа ауторско право, а радови се не враћају.

Конкурс је отворен од 15. марта до 30. априла 2021. године.

Настави са читањем “Библиотека „Милутин Бојић“ расписала конкурс за Награду „Милутин Бојић“ за 2021. годину за младе песнике.”

Pismo V

                                         Pisma u stihu i u boci  2019.

dok vetar sve njiše
glasovi dece daleko
u teškoj noći kad kiše
pronose vesti da umro je neko

tad se moje srce budi
samo jednom iz ružnog sna
ne verujući da će ljudi
biti tako puni pakosti i zla

dok more ždere svaki žal
gladno i silno kao neman
gazim kroz svoj usud i kal
jer sve što imam je da nemam

po poslednji put je sat
otkucao moj čemer tvrdi
kao štura kap kad pada za vrat
i pesnikova reč da ljubav nagrdi

ostajem bez glave, jer noć
ponovo donosi bolesne kiše
i valjalo bi konačno poć
u neku novu sreću da me ne bude više

ВУК САМОТЊАК – Душан Комазец

Овде је тама густа и влада целе зиме
дрвећем накит сјајни у пламу ледног неба,
које парају звуци оног чије се име
помиње само кад им живорођено треба.

Завија, нагло руди свитање судњег дана
јагњету којем бдење нуди завесу снова.
Тихну блејање жртве, канула суза рана
пастиру разбуђеном и за њом одмах нова.

Немила хајка креће док ветар оштри брије
по брђу суром којим тај усамљеник хара,
а он убог и гладан трагове би да скрије
док врлет стења оштрог ломна му бедра пара.

Кидишу одрођена браћа са свију страна
и крв би испод грла предаку чије моћи
никад спознати неће, јер препун љутих рана
нестаје као сенка с последњим дахом ноћи.

Пролеће стигло рујно. Јагње и вучјак сами
недалеко од стада у игри пуној жара,
нестају у шумарку где пас га верни мами
понет исконским зовом који му душом хара.

Из жбуња у близини као фурија нека,
самотњак у налету с трагом видљивих рана
за грло њега хвата. Заблиста нема река
крви, зажуборене као руђење дана.

Лелек и туга свуда, јер „ верни” чувар мину
и опет хајка креће према далеком брегу,
за крволоком који разбуђује тишину.
Вечита тајна оста, место на ком се легу.

И сада, с првим дахом чудесне горске зиме
завија и крв леди у пламу снежног неба
потоњим својим, који узеше туђе име
ради малене избе и коре тврдог хлеба.