ДРАИНЦУ ЗА ПОМЕН
Ој Србијо, моја мајко драга,
И Топлице завичају мио,
Анђеоска крила опет ми трепере
На кућноме прагу, људи моје вере.
Веровао ја сам у слободу душе,
Тих година кад сам у свет крено,
Желео да видим човека без јарма,
И висину жеље људских идеала.
Причали су тада да сам “луди Раде”,
Што по свету скита, Богу дане краде,
И да само неке, црне песме пише,
А да нико овде не станује више.
Широка су била поља мојих жеља,
Али младост је хтела много, много више,
Да песмама мојим из дубине душе
И народу моме помогне да дише.
Кад вечерас ту, на огњишту моме,
Са небеса плавих гледам у вас, браћо моја мила
Ево опет знадем да сва хтења моја,
Никад нису пала ни залудна била.
