Проведох ноћ на селу на састанку с женом
ћуди плахе, несталне и кад пођох њеном
улицом к’ родном крају схватих да је „бештија”
у ноћи страсног бдења била мало вештија.
Ех кад би знале снене зачетка дана зоре
тишину јутра летњег песмом да разговоре
и да чипкана блуза што нашу тајну скрива
поново залепрша крај ускласалих њива.
Неми борови знају кад си нежна до бола
песмом призвала занос и мирис свежих смола.
Време тада је стало, тихла је шума цела.
Једино свици памте лепоту нагог тела
И ветар невидљиви што ти је косу плео
хоће да прича, али и он је заволео
пој песме твоје нежне што милозвучно зове,
па ћути и креће у неке походе нове.
Прохуја неко време, чежња безмерна руди.
Пред њом сад смерно клечим, молим је да ми суди
за силне неспокоје и грешног тела хтења
и за варљиви осмех у ноћи страсног бдења.
Опет пијем са зденца што ме жубором опи
и два пламена страсна у огањ жудње стопи.
Око нас горске виле врлетно коло вију.
Лепоту порока наших од злих погледа крију.
(C) Душан Комазец