Проведох ноћ на селу на састанку с женом
ћуди плахе, несталне и кад пођох њеном
улицом к’ родном крају схватих да је „бештија”
у ноћи страсног бдења била мало вештија.
Ех кад би знале снене зачетка дана зоре
тишину јутра летњег песмом да разговоре
и да чипкана блуза што нашу тајну скрива
поново залепрша крај ускласалих њива.
Неми борови знају кад си нежна до бола
песмом призвала занос, мирисе свежих смола.
Време тада је стало, тихла је шума цела.
Једино свици памте лепоту нагог тела
И ветар невидљиви што ти је косу плео
хоће да прича, али и он је заволео
пој песме твоје нежне што милозвучно зове,
па ћути и креће у неке походе нове.
Прохуја неко време, чежња безмерна руди.
Пред њом сад смерно клечим, молим је да ми суди
за силне неспокоје и грешног тела хтења
и за варљиви осмех у ноћи страсног бдења.
Опет пијем са зденца што ме жубором опи
и два пламена страсна у огањ жудње стопи.
Око нас горске виле врлетно коло вију.
Лепоту порока наших од злих погледа крију.
(C) Душан Комазец