I beše čudna ljubavi moje

I zaista je nekad čudna,
ona razbarušena vila niotkud
kad svi spavaju,
ona je budna.

Onaj najlepši osmeh,
umeo je da iskvari
i sve pokvari –
to je valjda usud
vrtoglavog vremena.

Ne znam, da ona, jeste ona.
Crna i meka kao prah.
Prah taštine i tišine.
I zaista je nekad čudna,
ćutljiva, sa nemirnim očima.
Sva pričanja
dođu joj uzaludna.

Praznina i mekoća grudi.
Jesu sve one noći
u čitanju pisama –
gde jutro zvezde budi.

Zvezde iznad njenog krova.
Ko zna gde i kad
ona se iskreno smeši.
Na budalaštine mojih slova;

I zaista je nekad čudna.
Razgaljena mirisom govora,
u laži koje čuva
istina budna.
Kao mekane poljupce naše.
Omaklo se da sećanje umre,
nije šteta,
jer su ulice njene –
piste, samo njenog sveta.

Veruju ljudi, da doista je lako.
Uživati u tom osmehu,
njenom, nepoznatom,
mekom i detinjem;

Znam kad ćute impresije,
jer i ne prepoznajem
da je poznajem,
ali se čudim,
kako je nekad čudna.

Moja ljubav, njena je –
najživlja i budna.