Добродошли!
Просветли
онај део мене
који не зна
где припада.
Отерај
ђаволе мисли
и закопчај срце,
нек остане мало
радости и среће.
Не зови ме
да те лечим,
морам излечити себе
од бола, туге и патње,
што си донео у моје срце.
Не питај ме
да ли те волим,
кад видиш да сваку твоју
црту лица упијам у себе и
твојим осмехом будим сунце.
Неко те разуме,
иако ти не зна име,
иако за тебе никад
није чуо и не зна за
твоју животну причу.
Неко те не разуме,
иако су му дао срце,
иако за њега живиш,
иако си му пријатељ,
иако знаш како дише.
Неко те разуме
и неко те не разуме,
идеш својим путем
и сањаш своје снове
и није те брига
шта други мисли
о томе коме се твоја
душа свиђа.
СВИРАЈТЕ, ПЕВАЈТЕ ЦИГАНИ
Свирајте цигани,
свирајте ноћас за мене.
Душа би хтела спас,
из те чаше испијене.
Свирајте, свирајте цигани.
Јер драга је моја отишла
и део мене је однела.
Свирајте, певајте, цигани.
Певајте цигани,
истина је ноћас тако зла,
драга је отишла,
део мене је однела.
Хоћу ноћас да се напијем,
од неверне да се сакријем,
свирајте, певајте цигани.
Никад нећу да је прежалим.
Настави са читањем “СВИРАЈТЕ, ПЕВАЈТЕ ЦИГАНИ – Љубодраг Обрадовић”
Ovaj sonet posvećujem mom
recenzentu, kjiževniku Slobodan Djurovic, koji mi, evo, piše i treću recenziju.
Ovoga puta za životno delo jer ne nameravam više štampati knjige.
Zahvaljujem velikom pesniku, kulturnom pregaocu i uredniku moje zadnje knjige Ljubodrag Obradović, Udruženju pesnika “Poezija SRB” kao izdavaču i gospodinu Dejan Spasojević čiju štamparsku delatnost i izdavaštvo preporučujem svima koji žele dobro urađenu knjigu.
Posebno se zahvaljujem cenjenoj umetnici, slikarski Zaklina Andric koja je nesebično sponzorisala štampanje moje knjige.
Davno to beše, kad rodilo se dete,
kojem je Tvorac mnoge talente dao;
odraste brzo, godine žure, lete,
imućan, slavan, u mladosti postao.
Sreća je njegova trajala prekratko,
dušmanski uništiše njegovo tkanje ;
u trenu jednom, nesta sve što je satko,
da, bio je Tvorčevo žrtveno janje.
Nikada više dvore zidao nije,
umesto svoga, živeo drugih život;
delima sve bliže Iskonske sinije,
za njega Heruvimi spremaju kivot.
Za sobom ostavlja duhovno bogastvo,
skupio dovoljno za Nebesko Carstvo.
Svi su smrtni, svako mreti mora,
al nova se zora opet rađa;
čujte krike sa vrha Timora,
to se zemlja kojekud porađa.
U nju seju najlepša semena,
seju s` stara, al seju s` i mlađa;
zato j` zemlja oduvek bremena,
biva, smrt je od života slađa.
Pa ko ima drage pored sebe,
da mu oči sklope umrlome;
taj srećan je, ne treba da zebe,
crne misli neka ga ne slome.
Sklopi mu oči, potomče, sine,
s Timora krik je – krik sa visine.
ГЛАСНА ТИШИНА
Још увек станујеш на мојим уснама,
И мириси твоји предубоко су завучени
Испод сваке поре мог лица,
Хладне и бледе коже.
У данима испуњеним невременом и ноћима,
Мучи ме гласна тишина,
Изостанак погледа са оним нечим и необјашњивим,
Што је обоје до облака, неба и звезда,
На крилима заједничког сна носило.
Зар међу нама није могло бити много више?!
Зар се нисмо могли боље упознати ми?
Превише ме болиш.
Постао сам мртвац живи!
У очајању, попут сенке у мраку,
У тренутку дугом, из темеља нестајем,
Носећи те и даље на уснама својим,
Kоје те, иако нестварну,
Никада неће престати да љубе,
Чак ни после смрти!
Kano sivo jutro u proleće rano
što u nedra svoja čuva studen zime
čekah da te sretnem moja mila Dano
da te vidim da me pusta želja mine
I nije mi žao što mi mladost prođe
što mi život kruni noći i svanuća
žalim samo Dano što mi ti ne dođe
što ti oko moje ne postade kuća
Bez tebe se Dano gnušam svakoj bori
i svakome danu što mi srebro plete
čekam da mi kosa tvoja zavijori
kano zlatni barjak na vrh kule svete.
Pa mi sleti Dano tu na željne grudi
u mom setnom oku zanavek ti budi.
autor
Jovica N. Đorđević
ТАМО ГДЕ НИKАДА НЕЋУ ДОЋИ
На раскршћу живота, пут нам више није исти.
Из камених груди, отима се последњи уздах.
Моје све је сада ближе безнађу, лудилу и смрти,
Јер тамо где је твоје срце кренуло,
Ја никада нећу доћи!
Најлепше жеље и тренутке нежности,
У свитање, без речи, оставили смо за собом.
Сада ми успомене и силне сете навиру;
Од заборава те отргнути не могу!
Знам, вреле усне и румене образе твоје
Чекаће неки други људи и нова лица,
Док моје, после тебе, до гроба,
Остаће неме и нељубљене!
Kада ме Бог себи узме,
И усамљена душа, на рањеним крилима,
Полети ка небу и сјајним звездама,
Можда ћеш коначно схватити
Да је само наша љубав била чиста и права,
И да су сви око тебе били лажни, у пролазу.
На дугој и пустој стази немира,
Само једно те молим –
Име ми не заборави!
Допусти да ти понекад
Kао рајска птица, у мисли слетим,
Јер тамо где је твоје срце кренуло,
Ја никада нећу доћи!
КАД УМРЕ СЕЉАК
Кад умре сељак то не објаве вести.
Уздахне њива бременита,
зашкрипи кош црвоточни пун жита,
и забран забринути читаву шуму обавести.
Сељак кад умре нико не држи велике говоре.
Зацвили пас на ланцу у авлији
И калем млади задрхти на кајсији
док црне чавке међе надлећу и жаморе.
Сељак кад умре мало је букета и икебана.
Тужно мирише босиљак
И понека мушкатла тек убрана,
а он у очима носи читаву ливаду цветну
што је миловао и удисао свакога дана.
Настави са читањем “КАД УМРЕ СЕЉАК – Светлана Биорац Матић”
Кад ми дођеш,
ти позлати срећу
светлошћу из душе
и радошћу из срца.
И прислони образ
уз то моје лице,
па ми реци лепо:
да сам твоја ружа.
Загреби по души
ко пуповац по трави
и пронађи радост
у срцу што плаче.
И немој ме никад
изгубити из вида
и увек се сети,
како моја душа
вене усамљена.