ГЛАСНА ТИШИНА
Још увек станујеш на мојим уснама,
И мириси твоји предубоко су завучени
Испод сваке поре мог лица,
Хладне и бледе коже.
У данима испуњеним невременом и ноћима,
Мучи ме гласна тишина,
Изостанак погледа са оним нечим и необјашњивим,
Што је обоје до облака, неба и звезда,
На крилима заједничког сна носило.
Зар међу нама није могло бити много више?!
Зар се нисмо могли боље упознати ми?
Превише ме болиш.
Постао сам мртвац живи!
У очајању, попут сенке у мраку,
У тренутку дугом, из темеља нестајем,
Носећи те и даље на уснама својим,
Kоје те, иако нестварну,
Никада неће престати да љубе,
Чак ни после смрти!
(Прочитано: 162 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.312.658 пута)