Добродошли!
Молим те немој се звати Агнес…
Ако се родиш код људи који живот воле
нека ти дају било које друго име
Али Агнес, не, недај се тако звати…
Ни чиста
Ни света
Ни јагње
Ни дјева
Агнес се немој звати…
Будеш ли Агнес
Ништа од мене
Мушкорођеног, немуштог, нећеш имати
Ни погледа, ни пажње, ни додира
ни зов природни, не…
Јер како да ти све то дам?
Ако си чиста
Ако си света
Ако си јагње
Ако си дјева
Не, немој се Агнес звати!
Схвати…
Све наше , што други не разумеју ,
то је љубав .Не разумеју је , јер не разумеју нас.
Нашу љубав ,
рођену на улазу ноћи у јутро ,
на клупици под трешњом .
Месец нас је посматрао ,
као да ни он не верује шта чује
музику наших срца
стопљену са хуком сове
и цврчком под клупицом
над којом смо се заклињали
у љубав
и пусте снове младости .
Од тада… до данас…
прошло је…
а с првим септембром,
љубав је — нестала
Саздана од борбе и грешке
Разлетим се од твог уздаха
И скупим се у гомилу страха
И чекам да ме узмеш у заштиту
У снази уздисаја и издисаја
Тумарам ко птица без крила
И скачем са гране на грану
И бојим се неправде у сили
Кашљуцам од издаје у речи
И правим се да ми је свеједно
И молим за мало разумевања и
Среће у оку истине и правде
Умирем полако и сигурно
И није ми жао да нестанем
У борби која је непрегледна
И тече из душе преварених…
Време за моју приповест истиче.
И испосничко тело и вековање су на концу.
Посежем за пером.
Вапај моје немирне сени у црној ризи
црне судбе ниже отрован ђердан речи.
Над данима ђаволи су застор навукли.
„Погни главу“, налаже живот,
„Клекни на колена и погни главу!“
Само Бог познаје и храброст и илузију пркоса.
Болујем од жудње за заборавом.
Стид ме терета под којим се погурих.
Одјекују ми груди од пустоте.
Пратећи немир игроказа ветрова и знамења
горућег трептаја била, окасних.
У жељи да озорим затичем душу у несмирају.
Можда сам проћердао своје снове.
Смотрим, самоћа се до бескраја простире.
Срца сумрачје коначиште тражи
у вилајету, тамнијем од сваке злосреће.
Осећам кривњу док крчим пут грехова.
Руке свити око свог посрнућа
у тмушним временима право је благодарје
Зборе мудраци да је слепа нит судбине.
Вазда ми патња садруг док у празној соби бдим.
Скривамо се кад скривимо.
Кајање није жеља да се пропуштено врати.
већ увиђање да је све свршено.
Изнова дишем кроз успомена прозор.
„Светлост неких звезда стиже до нас
тек када се угасе.
Сада ме посећује та светлост прошлости“.
Њен осмех беше ми обданица.
Хоће ли жишка мог немира једнога дана доћи до ње?
(према мотивима романа Александре Михајловић – „Кроз прстохват цимета“)
ДРВО СИ ЖИВОТА У СРЕД РАЈА СКРИТО
(Пресветој Мајци Богородици)
Само Теби Мајко што Покровом својим
надкриљујеш грешно, изгубљено стадо,
Оду ову певам и све док постојим
бацам Ти под ноге сво земаљско благо…
Ти си Прибежиште, Помоћ и Заштита,
код Оца и Сина, људска Заступница.
Кроз ову Те песму, под Успењским сводом,
свих светлости, дневних, Незалазна зоро,
призивам и кличем, да над људским родом
руке своје ставиш, ти наша Потпоро…
Никога не молих са толико вере
без сумње и страха, без икакве мере.
Дрво си живота усред Раја скрито,
на Престолу Божјем Царица Небеска,
Праведни Судија што не прима мито,
Красна као цветна, жива арабеска…
Ни у ког не гледам са толико жара
без помисли да ме, можда, поглед вара.
Никоме не казах учињене грехе
опроштај тражећи и речи утехе,
никоме не љубих ручице и скуте
и не жалих сузе у крило просуте…
Никога не волех љубављу оваквом;
несебичном, пуном и свеобухватном.
Само тебе Маријо, Исусова Мајко,
Саветнице моја у све тешке дане,
Свезнајућа наша, душевна Видарко,
Чудотворко, снажна, за боли и ране…
Кад у мени туга животна набуја,
дај ми помоћ своју, док прође олуја.
Од крви и меса, свога тела чедног
донела си дете на белину дана,
од Светога духа и од Бога, једног
у хришћанском свету давно Изабрана…
Ти Пресвета Дево, наша Богомајко,
опроштаја пуна, Света Дародавко.
Па подиже сина, Човека и Бога,
Љубави му даде и све што још треба,
пола душе своје, део срца свога,
а знаде да он је, само светлост с Неба…
Кад испусти душу и умре на Крсту,
знала си, спашава, грешну људску врсту.
Док бејаше жива, Мајко, Паћенице,
због смрти свог сина, осећаше муку,
а Твоје су сузе, као бисернице
капале ка небу на Божију руку…
Па би с’ онда, пуне, милине божанске
враћале на земљу, на душе хришћанске.
Обиђе Витлејем, где си га родила
и сва места где је праведне лечио,
места, уз беседу, што их походио
и Голготу где је вечни сан уснио…
Молила си Бога да те себи узме,
да Син Ти обрише, очи, вечно сузне.
Онда једног дана Анђео Ти стиже
у рукама носећ’ гранчицу од палме,
рече Ти да дани смрти све су ближе,
у горама птице певаху Ти псалме….
Гетсиманским вртом тишина се простре,
Апостоли дошли с’ тобом да с’ опросте.
А три дана после, сиђе с неба Христос,
те подиже тело тад на руке своје,
чу се светом тихи, анђеоски мелос
док се успињасте, под небом, вас двоје…
Замириса ваздух и разли се светлост
у Успењу, Мајко, ширила си Светост.
И Царица поста хришћанскоме свету
и највећа радост Преподобних мајки,
Истина и Светлост у своме Узлету,
Заштитница слабих из најлепших бајки…
Од свих нараштаја Мајчица, Слављена
и од свих светова Богом Изабрана.
Владичица поста, сада и Ти сама,
код Сина и Бога, ту си нашла место,
-Радујте се- рече -Ја ћу бити с вама
у све дане даљње !-И седе на Престо….
Па отвори врата на Успењском своду,
Помоћница поста Православном роду.
Ево, Теби кличем, за будуће дане,
Пресвета, што светлиш својим кандилима
и гледаш да сваком нови дан осване
са именом Божјим у грешним устима…
Твоме Сину певам лепше од славуја:
Алелуја, Алелуја, Алелуја!
Љиљана Тамбурић
Saša Milivojev
GENOCID U GAZI
Bombe i vrisci
vasionom odjekuju.
Hiljade majki beže
sa mrtvom decom u naručju.
A svi se prave da ne vide i ne čuju,
Svi, kao i ti.
Gaza moja krvari.
Gomilaju se leševi.
Jedu ih mačke, zmije i pacovi.
A svi ćute, pa i ti.
Boj se bije,
istina se krije,
krv se lije, lije.
Sve se ruši i nestaje.
Nema više ni kapi suze
da je zemlja upije.
Samo pepeo i dim.
Napale su ubice
škole, mostove i bolnice,
pobeći će čak i ptice,
neće više biti ni cveta, ni trave,
pobiće čak i mrave.
Bez struje i vode,
noći plaču hladne,
zamrzle se bebe gladne
kao sante ledene.
Monstrumi sve redom kolju,
sve pustoše i proteruju,
smeju se, pevaju, i psuju,
dok prokleti novac umnožavaju.
I niko da ih zaustavi,
niko, pa ni ti.
Ostaše samo ruševine
delovi tela ispod prašine,
krvava stopala, prsti,
kosa, i dečije šake,
pune rake!
A u rukama mrtve majke
jedna beba plače,
krv se u more pretače,
ali život neće stati,
da pati – znaj: Bog neće dati,
ona će se Gaza zvati.
Zabranjeno kopiranje © Saša Milivojev, 2025.
СНИВАН САН
Тмурно вече и кишно
И мисле се роје
Кроз вео ноћи успаване
Оне се нечег боје?
Заигра срце чедно
Не жели сете у њему
Оно би да крене
У радост измишљену.
Настави са читањем “СНИВАН САН – Драгица Трајковић”
Grliti sve ljude oko sebe,
Očekivati da budeš svima po volji, da te vole,
Nemoguće je!
One slične tebi,
Čak i u tami, nepogrešivo pronalaziš.
U mislima ste jedni pokraj drugih,
Čak i kada ne postoji valjan razlog za to.
Razgovarate dugo, da vam reči
Nekada nisu ni potrebne.
Utešiti sve izgubljene duše
Koji za zrno sreće i pažnje mole,
Biti sa svima prisan i dobar,
U nedaćama uvek vedar i nasmejan,
Nemoguće je!
Isključivo retki ljudi,
Koji su, u svakoj prilici tu, za tebe,
Ĉuju te, i kada te većina ne ĉuje.
Vide te, kada si mnogima nevidljiv.
Blizu sebe ih osećaš
Iako su kilometrima daleko od tebe.
Nadati se da se iz mulja i blata
Uvek možeš izvući sâm,
Živeti isključivo od kaplji prošlosti,
Bez svih njih, graditi pomno
Mostove do ljubavi, uspeha i slave,
Nemoguće je!
Побегао сам из себе.
Плутам, љуљушкам се на налету енергије,
лепо ми је. Ли
Гутам страх,
изаашао из мојих снова о животу.
Смирен, потпуно ушушкан у идеје слободне мисли,
схватам да ћу од среће почети да плачем.
Спреман да своје песме рецитујем пред истином
самог себе.
Испаштам грешке историје свих који су покушавали да пишу као и ја.
Мрвице мога живота су испале, кљуца их врабац.
Оне су чиниле део мог мозаика и свега што је мој живот.
Шта ћу сад?
Покушаћу да направим нови мозаик свога живота,
да наставим где сам стао,
да доведем склад
и наставак енергије у мој живот.
Уљуљкан у налетима енергије,
спавам на речима моје поезије,
сигуран
у своје мисли и снове.