Светлост прошлости

Време за моју приповест истиче.
И испосничко тело и вековање су на концу.
Посежем за пером.
Вапај моје немирне сени у црној ризи
црне судбе ниже отрован ђердан речи.
Над данима ђаволи су застор навукли.

„Погни главу“, налаже живот,
„Клекни на колена и погни главу!“
Само Бог познаје и храброст и илузију пркоса.
Болујем од жудње за заборавом.
Стид ме терета под којим се погурих.

Одјекују ми груди од пустоте.
Пратећи немир игроказа ветрова и знамења
горућег трептаја била, окасних.
У жељи да озорим затичем душу у несмирају.
Можда сам проћердао своје снове.

Смотрим, самоћа се до бескраја простире.
Срца сумрачје коначиште тражи
у вилајету, тамнијем од сваке злосреће.
Осећам кривњу док крчим пут грехова.
Руке свити око свог посрнућа
у тмушним временима право је благодарје

Зборе мудраци да је слепа нит судбине.
Вазда ми патња садруг док у празној соби бдим.
Скривамо се кад скривимо.
Кајање није жеља да се пропуштено врати.
већ увиђање да је све свршено.
Изнова дишем кроз успомена прозор.

„Светлост неких звезда стиже до нас
тек када се угасе.
Сада ме посећује та светлост прошлости“.
Њен осмех беше ми обданица.
Хоће ли жишка мог немира једнога дана доћи до ње?


(према мотивима романа Александре Михајловић – „Кроз прстохват цимета“)