ДРВО СИ ЖИВОТА У СРЕД РАЈА СКРИТО
(Пресветој Мајци Богородици)
Само Теби Мајко што Покровом својим
надкриљујеш грешно, изгубљено стадо,
Оду ову певам и све док постојим
бацам Ти под ноге сво земаљско благо…
Ти си Прибежиште, Помоћ и Заштита,
код Оца и Сина, људска Заступница.
Кроз ову Те песму, под Успењским сводом,
свих светлости, дневних, Незалазна зоро,
призивам и кличем, да над људским родом
руке своје ставиш, ти наша Потпоро…
Никога не молих са толико вере
без сумње и страха, без икакве мере.
Дрво си живота усред Раја скрито,
на Престолу Божјем Царица Небеска,
Праведни Судија што не прима мито,
Красна као цветна, жива арабеска…
Ни у ког не гледам са толико жара
без помисли да ме, можда, поглед вара.
Никоме не казах учињене грехе
опроштај тражећи и речи утехе,
никоме не љубих ручице и скуте
и не жалих сузе у крило просуте…
Никога не волех љубављу оваквом;
несебичном, пуном и свеобухватном.
Само тебе Маријо, Исусова Мајко,
Саветнице моја у све тешке дане,
Свезнајућа наша, душевна Видарко,
Чудотворко, снажна, за боли и ране…
Кад у мени туга животна набуја,
дај ми помоћ своју, док прође олуја.
Од крви и меса, свога тела чедног
донела си дете на белину дана,
од Светога духа и од Бога, једног
у хришћанском свету давно Изабрана…
Ти Пресвета Дево, наша Богомајко,
опроштаја пуна, Света Дародавко.
Па подиже сина, Човека и Бога,
Љубави му даде и све што још треба,
пола душе своје, део срца свога,
а знаде да он је, само светлост с Неба…
Кад испусти душу и умре на Крсту,
знала си, спашава, грешну људску врсту.
Док бејаше жива, Мајко, Паћенице,
због смрти свог сина, осећаше муку,
а Твоје су сузе, као бисернице
капале ка небу на Божију руку…
Па би с’ онда, пуне, милине божанске
враћале на земљу, на душе хришћанске.
Обиђе Витлејем, где си га родила
и сва места где је праведне лечио,
места, уз беседу, што их походио
и Голготу где је вечни сан уснио…
Молила си Бога да те себи узме,
да Син Ти обрише, очи, вечно сузне.
Онда једног дана Анђео Ти стиже
у рукама носећ’ гранчицу од палме,
рече Ти да дани смрти све су ближе,
у горама птице певаху Ти псалме….
Гетсиманским вртом тишина се простре,
Апостоли дошли с’ тобом да с’ опросте.
А три дана после, сиђе с неба Христос,
те подиже тело тад на руке своје,
чу се светом тихи, анђеоски мелос
док се успињасте, под небом, вас двоје…
Замириса ваздух и разли се светлост
у Успењу, Мајко, ширила си Светост.
И Царица поста хришћанскоме свету
и највећа радост Преподобних мајки,
Истина и Светлост у своме Узлету,
Заштитница слабих из најлепших бајки…
Од свих нараштаја Мајчица, Слављена
и од свих светова Богом Изабрана.
Владичица поста, сада и Ти сама,
код Сина и Бога, ту си нашла место,
-Радујте се- рече -Ја ћу бити с вама
у све дане даљње !-И седе на Престо….
Па отвори врата на Успењском своду,
Помоћница поста Православном роду.
Ево, Теби кличем, за будуће дане,
Пресвета, што светлиш својим кандилима
и гледаш да сваком нови дан осване
са именом Божјим у грешним устима…
Твоме Сину певам лепше од славуја:
Алелуја, Алелуја, Алелуја!
Љиљана Тамбурић
