ПРОЛЕЋЕ БЕЗ МИРИСА ЦВЕЋА
Ово ми пролеће, не мирише на цвет,
већ на барут, гареж и спаљену наду.
Небо је рањено, гноји се свет
само киша спира чађ у замрлом граду.
Време нас сурово жваће и пролази крај нас,
меримо остатак живота док небо броји кости.
У трци за „бољим“ изгубисмо човека глас,
постали смо роба, без мрвице милости.
Похлепа као куга под кров се увукла,
измислила успех да прода нам самоћу.
Нит породичног гнезда тихо је пукла,
дали смо топлину за сребро и хладноћу.
Гледамо екране, а не у очи брата,
зидови су важнији од образа и стида.
Затворисмо души сва честита врата,
док љубав полако губи се из вида.
Отац је странац, мајка поста сенка,
трпеза је хладна, без речи и молитве.
Љубав је постала и сећању танка,
па доброта вене, без жара и жртве.
Земља се гуши под теретом нашег греха,
вода у мртвилу муца, а шума једва дише.
У овом пролећу нема љубави и смеха,
Док небо над нама горке сузе брише.
Зар да земља нас испљуне на сопствено смеће,
где нико ником не припада, нити га зна,
ништа исто више бити неће,
јер сами смо кренули у понор до дна.
Драгојло Јовић
