ДАЛЕКО, БЛИЗУ, ДАЛЕКО…
Имам те поред себе.
Ти мени припадаш.
Сваку ноћ, сваки дан.
Чудно је како упијам те погледом,
видим твој нос, твоје лице, рамена, врат…
а само те у сновима узимам.
Потребно је преточити ову бујицу емоција у речи,
погане мисли које се ковитлају у мени.
Само кад би знао,
кад би се видео мојим очима,
тада би разумео.
Тада би можда похрлио према мени,
узео ме онако како сањам, како осећам,
а не умем да испољим.
Мора да постоји назив за ову дисфункцију у бићу мом,
због које ћемо увек бити тако близу, а тако далеко.
Настави са читањем “ДАЛЕКО, БЛИЗУ, ДАЛЕКО… – Кристина Топаловић”