СЕЛО – Вера Шабић

СЕЛО

Кроз отворен прозор  поглед се протеже

до златног зрна пшенице досеже.

Ливаде се зелене, пашњаци шарени

белом радом и маслачком окићени.

Кроз зелено поље бистри поток тече

ту се снага скупља кад сунце опече.

Шумарак се види, врло близу ту је

раздрагане пчелице сад по њему зује.

Жута крушка оскоруша сасвим је узрела,

на пропланцима пасу мирна стада бела.

Љубичасто поље поглед ми мами,

опојан мирис лаванде шири се у тами.

Предвечерје тихо над селом је пало,

на починак иде и старо и мало.

И док село тоне у свој санак мали,

само лавеж паса тишину најави.

© Вера Шабић