Узалуд ме будиш, песниче!
Узалуд ме будиш,
Јер моје Сунце не објашњава
Себе
Биљкама.
Моје птице одавно су одлетеле,
И млади сад певају друге песме.
Узалуд ме будиш, песниче!
Јер ћу се уистину
Пробудити
Другачија и Нова.
Песниче!
Нису моје зоре за твоја Сунца,
Нити је моје Небо за твоје птице,
Одавно слетеле.
Моје су сузе за моја свитања
И моје је Небо надути бисер
Од плакања.
Јер оне што живот ми даше
Оплакати не могу у својим сузама…
Не буди ме, песниче!
Тијана Рапаић, посвећено Бранку Миљковићу
(Прочитано: 24 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.279.379 пута)