Добродошли!
Стваралачки простор Чисте Свести,
пун надахнућа, инспирације,
животне мотивације,
попут плаветног неба
непомично стоји,
истинити Сведок постојања,
путоказ за овај трен.
Облаци дођу, прођу,
Слобода се Небу диви,
таласи моћни нестану,
океан тишином живи.
Деси се да Небо бацимо
у тамницу лажних обећања,
Анђела Чувара згазимо
аждајом обмањујућих осећања.
А, Слобода стоји и куца
пред вратима нашег срца…
Све је тако једноставно.
“Уметност ће спасити свет”
Драге кoлeге, нови конкурс нам је у току, ако можете објавите на сајту. Велики поздрав из Књажевца!
Поштовани аутори, књижевни клуб “Златно перо” Књажевац вас позива да будете део нашег новог, 20. јубиларног књижевног зборника под називом “Уметност ће спасити свет”. Тема је слободна, битно је само да радови буду лепи и оптимистични. Можете слати ваше ауторске песме, кратке приче и одломке, илустрације и афоризме.
Аутори уплаћују за своје примерке зборника, а све остале информације можете добити мејлом zlatnopero14@yahoo.com Радове шаљите без документа, као обичну поруку мејлом.
Настави са читањем ““Уметност ће спасити свет” – Књижевни клуб “Златно перо” Књажевац”
Ako se sve plaća,što me život vraća
na izvoru iskonskog, istočnog greha
dok crtica na ploči biva sve kraća
Bog šapće istinu kroz slojeve smeha
Zar krivnja se rađa s prvom iskrom svesti
il svest samo čita što večnost joj piše
dal moramo sudbu kudeljicom presti
dok nas vreme kruni,tragove nam briše
Zlo nije u činu već u smislu čina
u svrsi što luta bez svetla u sebi
put istine uvek večna je strmina
greh što niko sebi oprostio ne bi.
Upitaš se setno dok se bližiš kraju
da l’ uzdah u bolu skriven je u raju?
autor
Jovica N. Đorđević
04.10.2025g.
Да не беше мени Живојина
не бих имо на глави шешира,
бринуо сам колко ће да кошта
како шешир, тако брза пошта.
Савремено неко ово време
не иде ми баш свуда шајкача
рекоше ми да за свечаности
са шеширом мода је нај јача.
Сажали се Живoјин на мене,
Поклони ми црни шешир
да ми мода крене,
ево и дан данас четкам га и носим
верујте ми са њим се поносим.
Настави са читањем “ЦРНИ ШЕШИР – Милосав Ђукић Ђука”
Saša Milivojev
NEKA ŽIVOT BUDE PESMA
Život da bude pesma,
a ne bojno polje.
Ne strah i besane noći,
već radost mirnoj zori.
Hoćemo gradove bez dima,
i nasmejana lica.
Cvetaju vrtovi,
i sijaju pustinje,
okeani pevaju o nežnosti,
ogromne su planine – ljubavi.
Vetrovi da donose mir,
ne odjeke bombi
i plač gladne dece.
Ulice da budu rajske bašte,
ne krvavi rovovi.
Svet da se uzdigne ka svetlosti
iz tame koja ga je prekrila.
Zaljubljeni bezbrižno da šetaju,
pesnici o dobroti da pevaju,
a ne o mržnji, patnji i zlu – na dnu.
Nijedna bomba uspavanku da ne utiša,
ni rat ne ukrade izlazak sunca.
Neka niko nikad ne zaboravi –
život nam je dat da se živi,
ne da se gubi.
Ustani, svete.
Ne u besu, već u divljenju.
Ne u osveti, već u zagrljaju.
Život da bude pesma,
a ti i ja – njeni stihovi.
Sva prava zadržana © Saša Milivojev. Strogo zabranjeno kopiranje prema Zakonu o autorskim pravima i intelektualnoj svojini
Тешко подносим дане своје, пунe скривене, тихе туге распламсане првим зрацима јутарње рутине.
Мисли лете, роје се , као пчеле кад осете цвет препун нектара.
Сазнање да сам опет сам буди пркос у мени , рођене у времену туге и среће које се у мени преплићу .
И по ко зна који пут скупљам снагу да пишем само мени познате догађаје , блиске и давно-садашње , који ме вребају као рибар са мрежом .
Он бар прода сву рибу , а ја је записујем , да ме казни , да ме сећа , да ме прати путем , као вечита истина мога живота
Лако је теби
Кад све туге
У теби заспе истог тренутка
Лако је теби
Кад осмехом лечиш
Све што те у животу мучи
Лако је теби
И твојој доброти
Која се далеко чује
Лако је теби
Кад све разумеш
И никад никог не осудиш
Лако је теби
Кад знаш да ћутиш
И бациш бригу на весеље
Ljudi mrgudi
Ljudi negde samo jure.
Međ’ narodom podigle se bure.
Svi rođeni postali mrgudi.
Niko nikom osmeh da ponudi.
Na ulici ne vide se deca.Svaki čovek tera svoga kera.Ljudi danas samo jure.
Svi se nešto kao dure
Nigde ništa dobro nećeš čuti svi postali namćori i ljuti,niko nikom osmeh da ponudi.
Svakom nešto još po malo fali.
Za novcem bi jurili, nikad ne bi stali.
Daj još, još i više, i na putu dobrotu izgubiše.
Mislim tako, pa mi žao bude.
Novo vreme u zombije pretvorilo ljude.
Idu tako sami,nameštenl od rođenja,nisu nasmejani.
Naopako vreme,naopaki ljudi;
brat bi s bratom,samo da se sudi.
Svuda novac posta glavna tema.
Ljubav – nesta; za nju nigde više nema mesta.
Ljudi jure, stvaraju se bure.
Došlo neko vreme opšte nekulture.
МАНАСТИРСКИ ИЗВОР
Под каменом, бело-сивим,
у потаји и тишини
сместио се мали извор,
са лишћем на површини…
Из њега се храстов корен
поји водом освештаном,
манастирски врт га скрива
у пејзажу расцветаном.
На храстовом стаблу стоји
дрвен крст и лончић плави
жедан Бога и истине,
домаћину да наздрави.
А домаћин, то је светац,
чији дом је ово здање
што свачију муку слуша
и искрено покајање.
Вода чиста као суза,
сва мирише на босиљак,
то је облог за духовни
и телесни жив ожиљак…
Заштићен од сунца јаког
у дебелој тамној сени
светлост хвале, вазда прима,
кад се врате излечени.
Настави са читањем “МАНАСТИРСКИ ИЗВОР -Љиљана Тамбурић”
MANASTIRSKA VRATA
Na istoku ćilim rumenog javorja
i raskošni miris rascvetale lipe,
kapi tople rose na lišću kadife
i pesma slavuja za doček obzorja.
Blago se zeleni mlado žirje hrasta
u koren mu potok sa planine bije
pa žuri da putem i danas zalije
obale od mekog travnatog damasta.
Manastirska vrata otvorena vazda;
Dim tamjana zlatnog otuda se vija,
pa trave i cveće milosno opija
dok vetar oblakom plavo nebo brazda.
Leskama sakriven u šumarku tihom,
zorom sa zvonika šalje reske zvuke,
ko da oko sveta obavija ruke
i da duše hrani melodičnim stihom.
Kandilo u ruci stari monah drži,
izbledele freske svakog dana kadi,
ispred božje kuće mlad bosiljak sadi
da zakiti grudi kada se rastuži.
Retki su trenuci kada se to desi;
Nekad, kada vetar s granama se rve
ili kad se spuste sumaglice prve
il’ kad mraz naudi lešnikovoj resi.
No i tada monah molitvu očita
da mu vrati spokoj i pomogne duši,
da teskobu makne što ga silno guši
i vrati na pravac veru što mu skita.
A kad svane jutro kao što je ovo,
kad samoću Sveta Nedelja prekine,
veo neke tuge sa srca se skine,
tišinu probudi milozvučno zvono.
Neprohodnim putem, kroz četinar zelen
pojavi se neko što molitvom jekne,
pa zapali sveću, pred manastir klekne
i u ropcu krikne, ko ranjeni jelen.
Ikone i freske, mir ispod kupole,
monahove blage, lekovite reči,
pitomina meka, što sve rane leči
pomognu da strašne boli se utole.
Manastir zasvetli svevidećim sjajem,
anđeli se nad njim raduju i slave,
Božje ruke melem za bolesnog prave
darujući smerne obećanim rajem.
Darovanje Božje, večno će da traje
dok se šuma stalno presvlači u boje,
dok na nebu zvezde i mesec postoje,
dok za pomoć čuje iskrene vapaje.
Ljiljana Tamburić