МАНАСТИРСКИ ИЗВОР -Љиљана Тамбурић

МАНАСТИРСКИ ИЗВОР

Под каменом, бело-сивим,
у потаји и тишини
сместио се мали извор,
са лишћем на површини…

Из њега се храстов корен
поји водом освештаном,
манастирски врт га скрива
у пејзажу расцветаном.

На храстовом стаблу стоји
дрвен крст и лончић плави
жедан Бога и истине,
домаћину да наздрави.

А домаћин, то је светац,
чији дом је ово здање
што свачију муку слуша
и искрено покајање.

Вода чиста као суза,
сва мирише на босиљак,
то је облог за духовни
и телесни жив ожиљак…

Заштићен од сунца јаког
у дебелој тамној сени
светлост хвале, вазда прима,
кад се врате излечени.

Нема места где истиче,
нит поточић где се слива
ал вода му увек свежа
ко сам себе да умива…

Кад се руком лишће макне
тад затитра као свила,
уоколо свете воде,
зазелени маховина.

Монахиња сваког јутра
на извору мије лице
и молитву прошапуће
држећи се бројанице…

Онда руком крст прекрсти
изнад воде лековите
и погледа према небу,
преко шуме бајковите.

(C) Љиљана Тамбурић

Аутор: Ljiljana Tamburić

Рођена сам 1959. године у Крушевцу, где и данас живим. Завршила сам Средњу Економску школу и радила цео радни век у рачуноводству Дома здравља Здравственог центра у Крушевцу, одакле сам отишла у пензију. Интензивно се бавим писањем поезије и прозе од пре четири године и за то време сам штампала четири збирке поезије и то: ДАМАРИ ТИШИНЕ, КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ, ПЕСМА МИ ЈЕ ИМЕ И У ЗЛАТНОЈ РОСИ СУТОНА. Учествујем у конкурсима у Србији и региону, где сам добијала награде и похвале за своје песме и кратке приче. Заступљена сам у педесетак зборника са тих конкурса. Објављујем своју поезију на сајту ПОЕЗИЈЕ СРБ, чији сам члан. Види све чланке од Ljiljana Tamburić