Месец: октобар 2025.

Život nema reprizu

  1. Život nema reprizu

 

Kad dođem na znak STOP, stanem —

nema dalje.

Osećam — taj znak je blizu,

a život nema reprizu.

 

Kraj puta je,

i nema više izbora —

idem gde se ići mora.

 

Šta je bilo — bilo je.

A želja je pun džak ostalo.

Kad stavim na vagu,

više je neostvareno.

 

Zato moj savet onima

koji još nisu stigli do znaka:

ne mislite mnogo,

ostvarite želje iz svog džaka.

 

Jer i želje mogu da ostare,

da se pokvare.

One su ostvarive —

dok si još u putu.

 

Ne skrivaj ih od sebe.

Zausti, kaži — sebi pomaži.

Ostvari što više,

dok imaš vreme.

 

Jer kad stigneš do znaka STOP

a svakom je jednom blizu—

shvatićeš, biće kasno:

život nema reprizu.

Жена

Само се с тобом у мени буди жена,
Саткана од снова дивља неспретница,
У наручју твоме постајем блажена
Кротке смјерности подла издајница.

На додир твојих дланова у коси
Сва су моја чула јутром прегажена
Растварам се као пупољак на роси
Једино с тобом ја постајем жена

 

 

МОЈ КРЕВЕТ – Јелена Илић

Мој кревет није ћелија, али је хладан попут ње –
међутим, ја као на пакленом жару да лежим
Ваљам се, са врелом утробом и обезглављеном фантазијом
Охладила се и пуста ноћ, а ја не могу да мрзим ову постељу
Сачињена је од моје крви, зноја и снова

И кад клизим низ зид, сва омамљена, усијана, плачљиво блудна и сетна, помало увијена
Ти срљаш право код ње, месечина ти завиди
То ти је узалуд
Јер ја, мој кревет и ова постеља смо као сунчева маглина

БОРИМ СЕ – КОЗИЋ САША

 

Борим се да не упаднем у ништавило живота . Да разумем захтеве природе свог бића.

Све што знам, подредио сам еволуцији свих добрих ствари .

Покушавам да не паднем духом да не залутам у другу страну нечаситвих мисли које покушавају да ме преузму , да одреде мој правац и моје мишљење .

Борим се да останем на путу који води у мирну еволуцију животног пута .

Створени смо да волимо, да мислимо , да патимо , понекад и да плачемо , свесни да постоји и боље сутра , за које треба да се боримо

.

_________________________

НЕ ПИТАЈ

Ноћас не питај шта ми мисли кида,
Моје су мисли вртлог тишине и олуја,
Прошлошћу садашњост прожета,
Одраз твој на мјесечини,
Звјездана прашина у твојој коси,
Тихи шапат, побегуљо моја,
Приђи да гледамо посљедње свјетиљке
Како се гасе.
Ти си птица на мом длану, желиш да полетиш.
Ништа зато ноћас немој ме питати,
Не питај зашто наша дјевојчица
Није рођена у октобру,
Тај мали плод среће је је дио тренутака,
А ми тај тренутак нисмо имали.
Имали смо ноћ попут ове
и неиспијену жудњу
Ноћас,
Ноћас ми немој рећи да се све понавља,
Да се може поновити сјај у твојој коси,
Ја сањам далека пространства,
Сутра је нови дан хоћу да летим,
Птица сам, летим…

 

БОЖИЋ БАТА – МИЛАН СОФРОНИЋ

 

Божић, Божић Бата
куца нам на врата,
прош`о села, градове,
донео је дарове,
испунио жеље,
радост и весеље,
да нам буде срећа
све већа и већа,
и да роди пшеница
да меље воденица,
да месимо погаче
за децу из Андраче,
и вредне косаче,
ораче, копаче,
да је село весело
кад сви дођу на прело.

СТАРИЦА

Посвећено старици из Борова Села која је
12.08.1997. Љета Господњег просила у Будви
Испред старог града.

Морски вали ноћас тише
Док црквена звона звоне
И вечерња служба тече,
Док свјетиљке златне роне

Бљештавило старог града.
Све од среће распрскава,
Све одасвуд лети, лебди,
Само пуста савјест спава.

Ој Ловћене гордо стојиш
Црногорски каме боси,
Ту пред тобом у црнини
Гле, јуначка мајка проси.

Комад хљеба милостиви
Испружена дрхти рука,
Горки терет скрушенога,
Протјераног српског пука.

Морски вали ноћас тише,
Зазвоните звона јаче,
Мртав јунак из Борова
За старицом мајком плаче.

ПЕСМА О СВЕШТЕНОМУЧЕНИКУ ВЕЛУЋКОМ ОЦУ ДУШАНУ ( ПОПОВИЋУ )

Певаћемо сада „О Српски народе“!
О оцу Душану, што за веру паде.
На бранику вере – Православне стао,
Одступио није – млади живот дао.

Фашистичке силе – рат су покренуле,
Па страхоте рата Србији донеле.
Манастир велућки – сестринство богато,
Сачувати треба – јер је време ратно.

Свештенику младом – Душан што се звао,
Свети Николај је –задатак му дао:
„Старешина буди – дужност је велика,
Сестринство сачувај од свих неверника“.

Испред сваке војске свештеник је стао,
Сестринство је бројно – Душан сачувао.
Учио је народ – „Сви да воле Христа“,
Гнев навуче тако – многих комуниста.

Једног хладног, зимског, децембарског дана,
Одведоше њега из велућког стана.
Због вере у Бога, што учио људе,
Преки суд пресуди: „Стрељање да буде“.

Жицом везан Душан – испред вода стаде,
Запуцаше пушке и он мртав паде.
Иза њега оста удовица млада,
И детенце мало – претужно и сада.

За веру страдао – то је јасно свима,
И славу стекао – ореол да има.
Сад певамо песме и пишемо риме,
Славићемо вечно ми њгово име.

Помоли се за нас – наш оче Душане,
Да уђемо међу – Божје изабаране.

СВЕ ОНО ШТО ЈЕ БИЛО СУТРА – КОЗИЋ САША

 

Све оно што је било сутра већ данас постаје истина . Истина прелази у давно  у прошлост , и обавезује нас својим делима .

Призива јунаке прошлих времена на саборност истине и божију реч , која бије одсутну битку за слободу , победу што вековима чека.

Да се дигну магле сурове стварности , искривљене правде достојне вештица из Испвича , спаљених на ломачи.

Ипак их обожавају , величају , до бесмисла великих вођа , огољених пропасти .

Они морају пасти ; универзум не прашта глупост већине          с којом су задојени .

Не желе да умру , хоће да владају,

 

ТУГОВАНКА

(Мом покојном мужу Славиши)

Срела сам те да мирис лаванде
Удахнемо свим чулима у парку,
Да ти испричам најљепше приче,
Да прошапућеш о себи у мраку

који нас скрива док зраци сунца
одлазише иза пучине у бескрај,
моја се душа са твојом спајала
док сам осјећала твога срца дрхтај,

Док морски таласи миловаше
Наше бјеличасте голе чланке
А ситне увојаке вјетар мрсио
Док у коси спајасмо прсте танке

Срела сам те у сам смирај дана
Да с тобом звијезде на небу бројим,
Да се претвориш у жубор таласа,
Да те увијек могу звати својим.

Срела сам те да ми будеш срећа
коју сам у самоћи чекала дуго,
А ја твоје изненађење и утјеха,
Моја неизмјерна радости и туго,

Али те нисам срела да нестанеш
када не будем у твојој близини,
неповратно у сиву бесконачност
на истом мјесту сам и у тишини.