Добродошли!
Жабац Жиле, витка стаса,
отмен поглед, прави даса,
свако јутро у шест сати
из дућана кад се врати,
код комшије Жиле сврати,
да проћаска разне теме,
са душе да скине бреме.
Одувек је Жиле Жабац
био сјајан падобранац,
скакао је са висине,
топио се од милине,
ишао је два-три пута
у прашуме и дивљине,
волео је једно место,
селио се тамо често.
Сада Жиле мирно живи,
сећањима он се диви,
живео је с пуно жара,
сад у дому песме ствара.
Годинама си ме погледом тражила ,чувала , пратила
Годинама си ме рукама хранила мазила , грлила .
Уснама си ме љубила успаванке , песме певала .
А некада грдила сада, када те нема .
Нема више твоје љубави доброте , нема тебе,
нема више Мајке.
На длану Смирености
Стрпљивост седи.
Посматра талас Пролазности,
види дубину Вечности,
слуша галаму Похлепе,
чује милозвучје Тишине.
У загрљају Љубави
Срце је бесконачно,
погледом милује
лепоту Радости.
На образима Захвалности
Ведрина сја,
у грудима Светлости
мирис Бескраја дише.
Мир на хоризонту поје.
Бубамара Лара
има кола стара,
а да купи нова,
Лара нема пара.
Размишљала Ларица
како ће без парица,
аутић да купи,
док још не поскупи.
Чула је и сама,
шапнула јој мама,
да се од четвртка
нова цена спрема,
ту дилеме нема.
Наумила Ларка
у банку ће ићи
и кредит подићи,
па ће сутра када стигне
новом фићи да намигне.
Све би било лепо,
и као у бајци,
да наша Ларина
сада не отплаћује,
баш од сваке плате,
од кредита рате.
Када мрачна страна
почне да ме мази,
светлост одмах узвикне:
“Сада добро пази!
Немој да се упецаш
на подмукле замке,
све редом искулирај
њене лажне бајке.
Јер ако улетиш
у лажљиве мреже,
да се из њих извучеш,
биће ти све теже.
Зато светлост усмери
на таму и мрак,
одједаред постаћеш
изузетно јак.
Мрачна страна јадикује
кад сунце засија,
почне да се распада,
светлост јој не прија.”
Две кочије,
једна бела,
једна црна…
Која ће прва
на циљ стићи,
све зависи
од жеље,
да ли желиш
да продужиш
или се спремаш
на пут без краја.
Извор је душа,
нек расту
добра дела,
венчај их
са вером
и залужи
РАЈ у души.
POSLEDNJA PESMA
PESMA MESECA OKTOBAR 2007
Usidrene u nemu tačku,
biće oči tvoje lepe,
kada shvatiš da sam otišao,
u prah i pepeo.
Bio sam modar od života uvek…
Uvek se našao neko da mi postavi nogu,
neko, da mi puca u leđa,
neko, da me gurne sa ivice…
Srećom! Pao sam na tvoj dlan.
Uvek se našao neko,
ko je uporno tvrdio, da je bolji od mene!
A, ja jadan, nisam ni mislio
da nečemu vredim.
Niti, da sam za išta dobar.
Rođen da umrem.
Nisu progovorili ni reč sa mnom,
a neki su me već mnogo mrzeli.
Ali, ti isti su verovatno,
najviše mrzeli sami sebe?
Znaj, da sam uvek bio dete… Настави са читањем “POSLEDNJA PESMA – Pesma nedelje oktobar 2007 – Ratko Petrović”
Ко угаси гротло срца и посече дрво страсти
и одузе мирис цвету и покида свицу крила,
уби песму у славују и обори гнездо ласти?
Шта се збило с тобом, мила, да не будеш што си била?
Ко то краде сунцу боје, да нам зора не заруди,
над кoлeвком, крај огњишта, да се јутро не позлати,
ко успава младог лава, да се никад не пробуди,
и отера белу роду, да се дому не поврати?
Ко оглоби деци млеко и мртвацу вечну кућу
и поткопа из потаје стабло нашег родослова,
ко обриса спектре боја и сутону и сванућу
и пред своје ноге просу колачиће наших снова?
Тражио сам право тамо где је увек било криво,
па ожиљке носим као пријатељско миловање,
у мртвом сам телу био заробљено срце живо
у којем сам оживео једну песму за плакање.
© Славољуб Љуба Јовановић
Ćutke te volim,al’ glasno te slutim
od reči i rima sad ti venac vijem
dok opijen čežnjom pred tobom zaćutim
a ljubav ko zvezdu u očima krijem
U tišini duše što u meni drema
dok mi nežno lutaš u snu i na javi
ti si moja pesma bez početka,nema
što u svakom stihu o ljubavi slavi
I sve reči,pesme,što si meni dala
bez tebe ja nikad srećan bio ne bi
pred Bogom ću reći veliko ti hvala
sve sam svoje pesme darivao tebi.
I deset života sa tobom je malo
lažem kada kažem da mi nije stalo.
autor
Jovica N. Đorđević
06.08.2025g.
Кока Цока родила
Пиленце Миленце,
па му тепа поваздан:
“Моје Срцуленце.”
Родбина се сјатила
са свих страна света,
муштулук је добила
комшиница Цвета.
Нису хтели губити
ни једнога часа,
певали су целу ноћ,
осташе без гласа.
И кум Гусан дошао
да види бебића,
тепао је кумићу:
“Мој Миленце Мића.”
Задовољно брке трља
Добривоје певац,
свима редом говори:
“Какав диван бебац.”
Млађано мезимче,
наш Миленце Миле,
постао је у селу
омиљено пиле.