Od tuge do jutra-Verica Jovanović

Od tuge do jutra-Verica Jovanović

Kao slomljeni cvet

bele boje,

Kao beskućnik 

koji nema ništa svoje,

Nešto  me u duši tišti,

Neka tuga u meni vrišti.

Kao kapetan bez svog broda,

Kao zarobljenik 

kome nedostaje sloboda,

Neka tuga me u duši tišti,

Neka tuga u meni tiho vrišti.

Kao starica na grobu svog sina,

bol ne prestaje,

tinja,tinja…

Kao čovek bez nade ,volje,

Kao kad bolesnik u postelji,

zna da mu neće biti bolje,

Neka tuga me u duši tišti,

Neka tuga u meni tiho vrišti.

Kao nesreća koja 

čoveka iznenadi,

Kažem sebi-uzdigni se ,

pobedi,prestani…

Možda će novi dan ,

Možda će novi san,

probuditi neku novu 

svetlost ,koja će obojiti

u crveno beli cvet.

Na talasu doneti

kapetanu barku,

Utešiti neutešna majku,

S dugom posle kiše,

tuge su tiše,

Lakše se diše…

Аутор: Verica Jovanović

Rodlena sam u prošlom veku ,nadam se da ću umreti u nekom budućem .Imam dva sina i njima se ponosim.Živim u malom selu Donja Bela Reka Volim da čitam i pišem.Volim prirodu i često se družim sa njom. Види све чланке од Verica Jovanović