Категорија: Bojana Petković

ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ април 2026.

У Белој сали КЦК у Крушевцу, 15. 4.2026. године у 18 часова одржана су редовна Песничка сусретања ПоезијаСРБ за април 2026. У оквиру програма представили смо најновију књигу песникиње Бојане Петковић ИСКРЕНОСТ У ФРАГМЕНТИМА, а у другом делу чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и њихови гости, говорили су своју поезију.

У првом делу програма, који је осмислио и водио Љубодраг Обрадовић, уредник издавачке делатности Удружења песника Србоје – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, представили смо нову књигу ИСКРЕНОСТ У ФРАГМЕНТИМА младе песникиње из Лапова Бојане Петковић. О књизи је говорио Љубодраг Обрадовић. Поезију из књиге говорили су: Стефан Кнежевић, Милош Ристић, Даница Гвозденовић и сама ауторка… Сви песници присутни на промоцији добили су од ауторке бесплатно примерак књиге. За музички тренутак у овом делу програма били су задужени Бранко Симић и Иван Ђукић.

У другом делу програма који је осмислио и водио Милосав Ђукић Ђука, председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРб своју поезију говорили су: Мирослава Смиљанић, Боривоје Видојковић, Милосав Ђукић Ђука је говорио поезију Митра Стожинића, а затим је Љубодраг Обрадовић уручио Првославу Пендићу Пенди ДИПЛОМУ за песму ФЛЕКА ОД ВИНА за освојено 2 место на такмичењу за песму године сајта www.poezija.rs.

 

У наставку програма стихове су говорили: Живота Трифуновић, Ђорђе Јоковић Мирочки, Љубиша Живојиновић, Нада Гајић, Звездана Минић, Милан Ћурчија, Латинка Ђорђевић, Слађана Бундало, Даница Гвозденовић, Нина Симић, Сандра Јовановић, Братислав Спасојевић, Милош Ристић, Вера Шабић, Стефан Кнежевић, Марија Чворовић, Бојана Петковић, Љубица Петковић, Љубодраг Обрадовић и Милосав Ђукић Ђука, У музичком делу програма наступили су Бранко Симић, Иван Ђукић, Мирослав Маринковић Којица и Љубиша Боровац. Видео је забележио Љубодраг Обрадовић, а фотографије Ђурђија Обрадовић.

Настави са читањем “ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ април 2026.”

Две звезде изнад мене

Тата мој, и деда мој,
две звезде што не гасну никад,
отишли сте тихо, без гласа,
а у мени остаде вапај и крик.

Недостајете у сваком дану,
у сваком јутру што мирише на дом,
у сваком осмеху што заболи,
јер вас тражим у свему што волим.

Тата, твоје руке и даље памтим,
као заклон кад све постане страх,
као реч што ме увек подигне.
Кад паднем, устанем опет – ти отераш ми мрак.

Деда, твоје приче су остале,
у старим зидовима, у тишини,
у погледу што је говорио све,
и у доброти што никад не мини.

Често вам шапућем у мислима,
као молитву што срце зна,
па нека вас небо нежно чува,
тамо где душа вечито траје и сја.

А ја ћу вас носити кроз године,
кроз сузе што понекад теку саме,
јер љубав не умире, не одлази…
Она остане у души, у крви, у нама.

И кад ме сломи туга без речи,
ја подигнем главу, јер знам добро то:
да живи сте у мом кораку,
у мом срцу… заувек, тата и деда мој.

                                      Бојана Петковић

Чаша која остаје пуна – Бојана  Петковић


Бојана Петковић, Лапово


Чаша која остаје пуна

Не волим те као младост.
Она пије нагло
и не памти укус.
Волим те као вино
које не тражи брзину
нити сведоке.

Прошли смо године
у којима се људи мењају
као етикете на боцама.
Ти си остао
у ономе што се не види одмах
у стрпљењу,
у начину како ћутиш
док ме слушаш.

Љубав није занос
који се сутра објашњава.
Она је трајање
које се не хвали.
Укус који остаје
и кад нема више ничега на столу.
Настави са читањем “Чаша која остаје пуна – Бојана  Петковић”

Научено без речи

Научила сам шта значи ћутање

Кад се појави у сред реченице.

Научила сам

како да препознам

кад неко одлази

и пре него што се окрене.

 

Научила сам

да време не лечи –

али да ми дозвољава

да се боље упознам.

 

И то је довољно.

Понекад чак и више

него што сам тражила.

 

Унутрашња ватра

У тами, где речи не досежу,
гори ватра што не види нико.
Унутрашња ватра пламти тихо,
док свет окренут спава.

То је пламен снаге и наде,
што чува душу од мрака.
Унутрашња ватра гори,
као вечна песма живота.

                                      Бојана Петковић

Унутрашњe миграције – Бојана Петковић


Унутрашњe миграције

Селила сам се
из себе у себе
без адресе и без мапе.

У неким деловима
нисам била добродошла.
Тамо су стајале речи
као полицајци на граници.
Питале су ме:
„Имаш ли право да уђеш?“
Нисам одговарала.

Неке делове себе сам напустила
као што се напуштају станови
са цурењем, влагом и сећањима.

© Бојана Петковић