ХУДИ ВЕК

Неко застрашујуће НОВО ДОБА се помаља
и мути нам снове. Ово доба нема име.
Не разазнају се глагоља и писмена
зачећа његова и конца.

Место је, СВЕТ овај, брука и бестиђа.
Мрачни ходници и тамнице бескрајне.
На трагу крвника изникла непочинства.

Ваздух засићен задахом смрти и распадања.
Тишина сабласно испушта свој језив крик,
као јека одзвања врисак жена полуделих од ужаса.

Бескрајно далеки прозрачни хоризонти нестају
као да означавају крај света у срцу таме.
Дечје сузе као роса на челу самртника.

Окачено о рог, тиња кандило Месеца.
Црње не може бити ни проклетство!
У славу неба авети зверства круже светом.

У потрази за прошлошћу, у бунило,
худи век је давно упокојен.

РАТ МИРУ – Жељко Перовић

#željkoperovićžesp
Pjesma iz moje knjige
VAROŠINA KOJE VIŠE NEMA

Кратак осврт на пјесму:
Природне непогоде и ратови неприлике су у којима се људи боље упознају и представе са добротом коју у себи носе! Стиховима сам покушао направити прелаз из слободе на ратно поље. Од безбрижног живота, љубави и среће до нереда, крви и страдања! Доживљену бол, муку и патњу тешко је писаном ријечи прењети. Јер слике ужаса из сјећања сретним завршетком нестају.
Бол престаје, а ране ожиљцима зацијеле. Покушаћу дефинисати рат, посматран и доживљен из мог угла. Рат је ужасна грмљавина оружја и звиждуци метака, који увијек долази послије тишине и цвркута птица, да страх и патњу још више увећају.
Веће зло од граната и метака у затвореном граду биле су лажи, које су зли користили да истину сакрију и људе са огњишта страхом протјерају. Дефинисао сам рат, а сада ћу истину и мржњу, које су ратне пратиље.
Мисао одабрана за ову пјесму:

ВЈЕРОВАЊЕ
Када се повјерење изгуби, вјеровање се почиње као прљав веш прати:

РАТ МИРУ

У раскошном сјају уличних свјетиљки
Град се бестидно купа.
С плочника кошмар у зидине се стрпа
Док тајац у трену авет пробуди,
Која бијесом искочи из брлога свога
И попут рањене звери звиждуком пројури,
А звона будна поново превару слуте.

Кроз одшкринута врата прошлости давне
Залеђена умови улазе да стварност казне.
Рукама пријете свјетлима која се гасе,
Неред праве уз повике гласне;
“Излазите напоље, напоље из стана!”
Држава се руши, кида канђама и слама,
А звона будна поново превару слуте.

Тишина хулија, ко’ крвник за гушу стеже,
Погледом пратим отргнуте сјене
Што безглаво јуре, ал’ пуне среће,
Мјесецу кличу и кроз зубе реже,
А звона будна поново превару слуте.

Не чекај тавна ноћи, животу се крај ближи
Већ завјесом низ окно клизни,
Да не гледам људе
Што у миру за немир марширају.
Удобности својој рат призивају
Србство псују и четништвом називају,
А звона будна поново превару слуте!

ШУЋМУРАСТО – Вера Миливојевић



ШУЋМУРАСТО

Црно вино,
беле мисли,
више ниси
онај исти,
к’о кад писмо
вино бело
да све беше
тако снено…

Још и вино
шућмурасто,
помешано,
руменкасто,
и могло је
да се пије
а да слутње
све разбије…

Настави са читањем “ШУЋМУРАСТО – Вера Миливојевић”

ЗАБОРАВИТИ НЕ МОГУ-Здравка Пап

Заборавити не могу
Рај у светлости душе
И жељу која је сијала
И нестала у мраку

Заборавити не могу
Истину која је знала
И разумела разлику
Између тебе и мене

Заборавити не могу
Срећу у срцу и души
И страст у пољупцу
И чежњу у погледу

Заборавити не могу
Како сам предвидела
Заблуду у љубави
И нестанак илузија

Лудило

 

 

Лудило

Моје лудило зависи од чистоће моје душе.

Заборављен у лавиринтима и путевима времена,

достојан своје луцидности,

покушавам, али не успевам

да додирнем животну светлост,

ону коју носи сама пирамида

будућих догађаја.

 

Вечни акварел будућности,

коју инспирише мој живот

промашеног песника

изгубљених тајни мозга,

вечити револуционар нада

изгубљених душа.

Спремни на све,

за мрву светлости

СТАР ЧОВЕК И ЊЕГОВ ПАС – Бранко Мијатовић

СТАР ЧОВЕК И ЊЕГОВ ПАС

У колиби старој крчка се качамак,
спрема га старина себи и свом другу;
заранили јутрос, колиба им замак,
 у очима својим оба крију тугу.

Сећају се Трифундана, дана давних,
лепих винограда и пуних подрума;
сећају се вина својих, рујних, бајних,
винограда што трчаше поред друма.

Настави са читањем “СТАР ЧОВЕК И ЊЕГОВ ПАС – Бранко Мијатовић”

“РАСПЕЋЕ” – Душан Комазец

Овај сури народ потомак вукова,
ком одежда беше ћилибар и срма
спалио је шапат “Таковскога грма”,
утихнуо жубор река и букова!

Свргнуо је небо по ком звезде језде,
због ког’ вековима иште вазнесење.
Порушио кришом у дане јесење
стрехе, под којим се ластавице гнезде.

Овај сури народ не зна за звекире
већ походи забран, страст га води ‘хола,
па је често, невешт “у игри престола”
минуо од бритке кумовске секире!

Некада је јео златним кашикама ,
саздао “Љевишку”, “Високе дечане”…
Када би му небо оноћиле вране
мрео је под крстом, у безмерју плама!

Овај сури народ ком’ се Господ јавља
“Боланом Дојчину” не зацели рану.
Прву млеч и прву ватру запретану
као ружан санак нагло заборавља?

Заборавља шта је бол, прогон и хајка,
туга, која стално ниче из камена,
Дамјанову руку стргнуту с рамена.
Бога, кога моли “Југовића мајка”.

Овај сури народ саздао је “Арку”
тамо где је никло поље божурова,
где је располућен изаш’о из рова.
Сад му душа бо’на јеца на угарку!

Надајући да ће и он се вазнети
(ускоро ће усуд и Свето распеће),
овај народ опет ка “голготи” креће.
Заборавља, да смо давно разапети!

LEGENDA O BEZVREMENSKOJ LJUBAVI

                             Tvrđava Maglič

Dan je platno, okolnosti su boje, a ti si umetnik. Postoji jedna izreka koja kaže: “Postoje samo tri boje, deset brojeva i sedam nota; važno je ono što činimo s njima.”

Jedan poznati čovek imao je tvrđavu, zvanje, znanje, pa ipak, nije bio siguran da će to biti dovoljno da osvoji srce jedne posebne devojke. Imao je pred sobom samo praznu dolinu i ideju.

Živimo u eri površnosti u svakom aspektu života. Uspeh se izjednačava sa što dužim brojčanim nizom na bankovnom računu.

Ako je uspeh vezan za bogatstvo, kako to da mnogo loših ljudi ima nezamislivo puno para i materijalnih dobara?

Novak Đoković – srpski vitez – osvojio je najveći broj titula, oborio najviše teniskih rekorda, ima najviše nedelja provedenih na mestu broj jedan i taj niz se i dalje nastavlja. Rekorder je u najačem parametru teniskog kvaliteta – broj osvojenih Grend slem turnira (do sad 24).

Mnogi mu osporavaju titulu najvećeg tenisera svih vremena jer daju prednost njegovom rivalu. Parametar po kojem se daje prednost najvećem rivalu Novaka Đokovića je lepota stila igre istog. Ironija, zar ne?

Uspeh Novaka Đokovića je bezvremenska priča koju priča celom svetu sa reketom u ruci, ženom Jelenom i porodicom.

Vraćamo se na pitanje s početka. Šta je onda uspeh ako se on nikako ne može izjednačiti sa novcem, imovinom i titulama koje imamo?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo se vratiti u daleku prošlost i oživeti jednu legendu.

Do dan danas nije poznato ko je izgradio srednjovekovnu tvrđavu Maglič smeštenu nedaleko od Kraljeva u dolini reke Ibar.

U toj tvrđavi živeo je pravi vitez. Njegova najlepša “bitka” je bila bitka za ljubav.

Kralj Uroš je bio treći sin Stefana Prvovenčanog. On je glavni junak naše priče, priče koja oživljava vreme pravih vrednosti.

Kada bi postojala vremenska mašina i mogućnost da se izabere vreme, godina i destinacija puta kroz vreme, ja bih ukucao 14. vek i tvrđavu Maglič.

Ovaj grad – tvrđava – se nalazi na strmoj litici nad Ibrom i dobio je naziv po magli koja se često spuštala do njegovih temelja.

Bio je nepristupačan za neprijatelje. Podseća me na gnezdo koje prave ptice za svoje buduće potomke kako bi se izlegli u sigurnosti i odleteli na krilima “orlovskim”.

Da bi “podigao” maglu i stvorio prvu srpsku srednjovekovnu državu, pogled kralja Uroša je dosezao čak do Francuske.

Tamo se nalazila ljubav njegovog života – francuska princeza Jelena.

Kako bi osvojio Jelenino srce, kralj Uroš imao je samo praznu dolinu i ideju kao što smo već spomenuli.

Kako je buduća princeza rođena i odrasla u Provansi – regiji poznatoj po lavandi – Uroš je naredio da se duž doline Magličke tvrđave posade jorgovani kako bi u punom cvatu njegovu princezu iznova podsećali na njen rodni kraj.

Jorgovan kao cvet simboliše prvu ljubav. Ovim činom kralj Uroš je svojoj budućoj ženi poslao jasne poruke da on stvara srpsku Provansu za nju i da
će njegova ljubav prema njoj uvek biti prva i jedina. Kasnije su se iz te ljubavi rodila dva sina – Dragutin i Milutin.

Jelena je takođe “procvetala” kao ovi jorgovani u dolini srpske države, dajući joj prosperitet u kulturnoj sferi života. Njenim uticajem na dvoru stvorena je prva biblioteka. Takođe, podsticala je prepisivanje knjiga po manastirima, a samim tim i razvoj pismenosti.

Svih sedam kula Maglič grada su sačuvani do današnjeg dana. Ono što se sagradi na temelju ljubavi ostaje za sva vremena. Jedino ljubav ne umire, ostaju njeni spomenici i prkose rubu vremena.

Jedino je ljubav večna, a ta ljubav je Bog. Koga god dotakne ta ljubav i on postaje deo večnosti.

Dakle, koja je tajna uspeha? Najveće bogatstvo je porodica. Porodica je stub društva. Ona je u temelju prve srpske srednjovekovne države – Maglič.

Ljubav, rad i vizija četriri člana porodice kralja Uroša, Jelene Anžujske i njihovih sinova Dragutina i Milutina doseže do nas. Mi postojimo na neki način zbog te ljubavi i vizije.

Dan je platno, okolnosti su boje, a ti si umetnik. Postoji jedna izreka koja kaže: “Postoje samo tri boje, deset brojeva i sedam nota; važno je ono što činimo s njima.”

Dragi čitaoče, ti si na potezu! Ako imaš praznu “dolinu” i ideju, zaspi je semenom “jorgovana” jer tako se piše istorija koja nikad neće biti izbrisana!

~ Darko Rašeta

B R A Z D A

U pijanoj noći kada nemir sazda
sve nestvarne slike vinom natočene
daleko od duše zaoraće brazda
sve mrvice sreće tugom dotučene

U očaju trulom isčeznuće slike
poglede sam davno praznini ja dao
ko suze iz oka iskapljaće slike
dok sam tvojim okom ko svojim gledao

I blaženi časak što ka smrti vodi
ko slapovi besni tajanstvenim hukom
ko sveta tišina što krepi i godi
povešće me sobom svojom nežnom rukom

A drugi će svoju brazdu zaorati
proliće se čežnje kao bujne kiše
druge će te ruke nežno milovati
voleće te možda i od mene više.

autor
Jovica N. Đorđević
11.01.2025g

ПРАЗНИНА – Иво Торбица

ПРАЗНИНА

Напољу је некако необично тихо и мирно.
Још је једно јануарско зимско предвечерје.
Мраз и снегови су оковали равницу,
Широко плодно поље и све знане стазе.

Ни сам не знам колико смо пута њима,
Заљубљени и страшћу опијени, ходили.

И најмање зрно песка памти сваки наш корак,
Приче у недоглед и бројне ноћи без сна.
Сваки део улице чува твоје опојне мирисе.
На хладној постељи, осећам их и сад,
Док добре анђеле за твоју срећу молим!

Месец и звезде, као некад, истим жаром пламте.
У свом вечном небеском сјају се не штеде,
Ал’ у мучној борби са собом,
Све мање их примећујем.

Руке и дланови су ми одвећ груби и хладни.
Нема никог да их вечерас милује и згреје,
У ових неколико квадрата мрака и празнине.

Не прихватам стварност, нови и сурови свет,
Kоји ми са суморним јутрима доноси све,
Само не оно што срце највише жели,
Јер када је најлепше било,
Престало је,

Јер када смо највише веровали,
Нестала си,

Заувек!