Заиграј уз виолину која јеца.
Своју лепоту заталасај уз звуке који пламте.
Још једном, опиј ме.
Играј, до краја љубави!
Док кришом гледам твоју лепоту
кад нема сведока
пусти да осетим како се крећеш,
под мојим уздрхталим прстима.
Покажи ми, да знам, где су границе
које се не смеју прећи.
О, играј са мном до краја љубави!
Играј нежно, као да ме милујеш,
рукама сањаним у самоћи,
одавде до вечности.
Нас двоје под кишобраном љубави
до краја ноћи без краја.
Играј, балерино, у мом наручју,
док пољупци пљуште
као пролећне кише.
Додирни ме руком судбине
и играј занесена у загрљају.
Са овог небеског длана буди звезда,
док моје оловно срце гори.
Играј, до краја љубави!
Дан: 12. јануар 2025.
ХУДИ ВЕК
Неко застрашујуће НОВО ДОБА се помаља
и мути нам снове. Ово доба нема име.
Не разазнају се глагоља и писмена
зачећа његова и конца.
Место је, СВЕТ овај, брука и бестиђа.
Мрачни ходници и тамнице бескрајне.
На трагу крвника изникла непочинства.
Ваздух засићен задахом смрти и распадања.
Тишина сабласно испушта свој језив крик,
као јека одзвања врисак жена полуделих од ужаса.
Бескрајно далеки прозрачни хоризонти нестају
као да означавају крај света у срцу таме.
Дечје сузе као роса на челу самртника.
Окачено о рог, тиња кандило Месеца.
Црње не може бити ни проклетство!
У славу неба авети зверства круже светом.
У потрази за прошлошћу, у бунило,
худи век је давно упокојен.
РАТ МИРУ – Жељко Перовић
#željkoperovićžesp
Pjesma iz moje knjige
VAROŠINA KOJE VIŠE NEMA
Кратак осврт на пјесму:
Природне непогоде и ратови неприлике су у којима се људи боље упознају и представе са добротом коју у себи носе! Стиховима сам покушао направити прелаз из слободе на ратно поље. Од безбрижног живота, љубави и среће до нереда, крви и страдања! Доживљену бол, муку и патњу тешко је писаном ријечи прењети. Јер слике ужаса из сјећања сретним завршетком нестају.
Бол престаје, а ране ожиљцима зацијеле. Покушаћу дефинисати рат, посматран и доживљен из мог угла. Рат је ужасна грмљавина оружја и звиждуци метака, који увијек долази послије тишине и цвркута птица, да страх и патњу још више увећају.
Веће зло од граната и метака у затвореном граду биле су лажи, које су зли користили да истину сакрију и људе са огњишта страхом протјерају. Дефинисао сам рат, а сада ћу истину и мржњу, које су ратне пратиље.
Мисао одабрана за ову пјесму:
ВЈЕРОВАЊЕ
Када се повјерење изгуби, вјеровање се почиње као прљав веш прати:
РАТ МИРУ
У раскошном сјају уличних свјетиљки
Град се бестидно купа.
С плочника кошмар у зидине се стрпа
Док тајац у трену авет пробуди,
Која бијесом искочи из брлога свога
И попут рањене звери звиждуком пројури,
А звона будна поново превару слуте.
Кроз одшкринута врата прошлости давне
Залеђена умови улазе да стварност казне.
Рукама пријете свјетлима која се гасе,
Неред праве уз повике гласне;
“Излазите напоље, напоље из стана!”
Држава се руши, кида канђама и слама,
А звона будна поново превару слуте.
Тишина хулија, ко’ крвник за гушу стеже,
Погледом пратим отргнуте сјене
Што безглаво јуре, ал’ пуне среће,
Мјесецу кличу и кроз зубе реже,
А звона будна поново превару слуте.
Не чекај тавна ноћи, животу се крај ближи
Већ завјесом низ окно клизни,
Да не гледам људе
Што у миру за немир марширају.
Удобности својој рат призивају
Србство псују и четништвом називају,
А звона будна поново превару слуте!
ШУЋМУРАСТО – Вера Миливојевић
ШУЋМУРАСТО
Црно вино,
беле мисли,
више ниси
онај исти,
к’о кад писмо
вино бело
да све беше
тако снено…
Још и вино
шућмурасто,
помешано,
руменкасто,
и могло је
да се пије
а да слутње
све разбије…
ЗАБОРАВИТИ НЕ МОГУ-Здравка Пап
Заборавити не могу
Рај у светлости душе
И жељу која је сијала
И нестала у мраку
Заборавити не могу
Истину која је знала
И разумела разлику
Између тебе и мене
Заборавити не могу
Срећу у срцу и души
И страст у пољупцу
И чежњу у погледу
Заборавити не могу
Како сам предвидела
Заблуду у љубави
И нестанак илузија