БОЖИЋ БЕСКУЋНИКА
У тишини на утрини два сирома ватру пале
Од храстових голих грана и по мало лишћа жута
Богу хвала, сутра зором, са весељем Божић славе
Обојица вером светом, руком божјом додирнута.
Ватра се до неба диже, жишке лете под небеса
Док језици од пламена месечево лице прже
Нека језа и хладноћа, груди ових људи стреса
Анђеоска нежна крила у животу још их држе.
Верују у једног Христа и рођење сад му славе
Знајући да живот даде да се људи спасу греха
И он ништа не имаде, роди се на шаци сламе
Ал постаде за род људски вера, нада и утеха.
Син и отац загледани у ватру што живот значи
Без чеснице и кољива дочекаће дан најдражи
Отац сину сузу брише- Сине мили, ти не плачи
Сутра ће нам бити боље, Бог ће срца да оснажи.
Остали су без ичега, протерани са свог прага
Надају се да ће једном можда тамо да се врате
Да не траже себи место од немила до недрага
Трудећи се да истрају, Исусове стопе прате.
Кад угасну звезде сјајне и зазвоне звона снажно
Нова нада напуниће радошћу и надом душе
Топла кућа, храна, пиће – не треба да буде важно
јер Божић је дан почетка чекања на Васкрснуће.
Љиљана Тамбурић
