Дан: 21. јануар 2025.

SVE SE MENJA – Ivo Torbica

SVE SE MENJA

Sve se konstantno menja
I nikad više ništa neće biti isto.
Čak i ovaj tren, za sekundu,
Postaće deo prošlosti i sećanja.

Kreneš li napred, nema više stajanja.
Isuviše toga te tek čeka –
Neki novi susreti i izazovi,
Bogati i vredni sadržaji,
Iako često pomisliš da je previše toga
Izvan tvoje snage i domašaja.

Ponekad zaglušiš svoje korake,
Isprljaš svoje ispeglano i čisto odelo.
Zna da ti se javlja zebnja,
Tinjaju strahovi od nepoznatog i novog,
Dok kasno stižeš
Na neke važne stanice života.

Sve se menja,
I nikad te isti ljudi zauvek neće okruživati.
Najradije bi zadržao ovaj čas,
Ili bi pak pobegao od svega, negde daleko.

Menjao bi rado
Sve ono što promeniti ne umeš,
Ili što umnogome ne zavisi od tebe,
Gubeći pritom onaj najvredniji deo sebe,
Nenadoknadivo vreme,
I čitav smisao svog prekratkog života.

Капи љубави – Теодора Шиклошић

Капи љубави

У капи вина осећамо скривену чар,
наздрављамо љубав, тај небески дар.
Црвена искра у чаши трепери,
један гутљај љубави нас развесели.

Певали смо о љубави
и пили смо до старости,
нек нас никад не напусте
ови тренуци радости.

Љубав је једна опојна снага,
смисао живота; у душама блага.
Док нам песма прати кораке у ноћи,
чаше вина не дају места самоћи.

Чаша се диже, као завет света,
за све што је прошло, и оно што нас чека.
Љубав и вино, спојени у вечности,
саткани од снова у капи нежности.

Настави са читањем “Капи љубави – Теодора Шиклошић”

ДОДИРНИ ПРСТИМА – Тамара Драгић

ДОДИРНИ ПРСТИМА

Додирни прстима немире
И прве сиједе у коси
Удахни нове свемире
Нек вода страхове носи

Додирни уздахом образе
И ово уморно чело
Нека минути пролазе
Док трне читаво тијело

Додирни сузама врхове
Безбојних јагодица
Нек сперу боре, године
Са овог увелог лица

Настави са читањем “ДОДИРНИ ПРСТИМА – Тамара Драгић”

ВИНО И МИ – Томислав Симић – Калпачки

Ко вино пије у славу Божју,
Помоз му Боже и слава Божја

ВИНО И МИ

Ако је вино благословио Бог,
Шта ту лоше може бити?
Зависи од карактера мог –
Можемо се сви напити,
А могу и сам пити, а жедног
оставити брата свог.
И једног и другог на претек има…
Кад пијемо сви
Језик се развеже,
Ал душу словенску нешто притиска
Па, или се ређа песме ниска,
Ил нам се плаче –
Јер нас стеже.

О крсној слави, кад поодмакне,
Пијемо вино славећи Бога
И свеца тога
свако се такне
Само се домаћин, шкртица, сети
Трошка свога.
Жена је бројала поједене сарме
Као и много других залогаја
И добро је знала
Да муж мери количину вина
Што попи му родбина.
„Кад ти ја дођем на славу твоју,
Вратићу ти више“
Мисли шкртица
И, уз широк осмех, назор ведра лица –
Кришом уздише.

Настави са читањем “ВИНО И МИ – Томислав Симић – Калпачки”

СЕТА -kozic sasa

Некада сам пушио “57”, читао “Спорт”, играо томболу. За ужину – четврт хлеба и троугласти јогурт , увек с оним осећајем једноставне среће , као да нам ништа више није требало.

Слушао сам рок. Рибљу чорбу , ЕКВ , Парни ваљак , Смак… Бајагу. Те мелодије су биле наш бег, наша слобода. Навијали смо за Партизан и Звезду , свом душом и телом , сваки гол као да је био корак ближе некој нашој победи , нашим сновима.

 

Отишао сам у војску , постао човек , па се оженио и синове добио. Живот је тада изгледао као праволинијска стаза – јасна и чиста. Али онда је дошао рат. И све се распало. Као балон од сапунице – брзо, без упозорења , без прилике да ухватиш дах.

 

Југославија је била чудо за нас.Велика непоколебљива као да ће заувек трајати. Недостаје ми… све то недостаје. Али гурамо. Дани пролазе, сећања бледе , а ипак се понекад пробуде , па ти срце затрепери , као да опет осећаш мирис троугластог јогурта и чујеш песме које су нас тада носиле.