Месец: фебруар 2025.

ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА – Жељко Перовић

#željkoperovićžesПјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Кратак осврт на пјесму:
Када сам писао ову пјесму у мени су сјећања остала на природне љепоте. Одласком у мени се жеља појавила да их потражим у држави пресељења. Признајем нисам успјео, од погледа се магла скрила, нема ни ријеке да град подјели, ни ватре у граду да пламти, нема ни познатих на улици пролазника, нема ни,,,, !
ЗЛОБНИ ЉУДИ
Злобни људи промјењиве су нарави и тешко се у маси могу препознати!

ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Од када сам град напустио
И невољно отишао,
Крстим се и палим свијећу,
Ту годину не желим да памтим,
Ни сјећати се више нећу.

И не рад бола или страха,
Тијело ће бол оздравити
А разум страх побједити,
Кунем се за освету,
Од данас његово име
Великим словом писати нећу.

Али ево, признајем,
Јутром се будим
Сјећањем на безбрижне
Младалачке дане
И почињем, што никада нисам,
Мислима да прошлост тргам,
Отимам и крадем.

Погледом тражим маглу,
Онако густу, као облак бијелу,
Које овдје нема,
Нема ни ријеке да се прегази
И град као јабуку подијели,
Нема ни ватре на улици која пламти
Срца да угрије и лица позлати,
Нема ни планина сплетених у коло
Као народ шаролико,
Нема ни познатих на улици пролазника
Да се рукују, у пролазу застану
Уз наклон капу скидају, за здравље упитају,
Нема ни живота без старог огњишта!

POGLED U LEĐA – Nenad Živković

Postavio ljuba-trebotin. Pročitano: 1212
POGLED U LEĐA – Nenad Živković 2007-07-15 23:44:18

POGLED U LEĐA

Još uvek te vidim kako
Prstima plavim od kupina
Dodiruješ iskru munje
Na tamnoj pozadini noći
I kako modre senke
Pretvaraš u neme svedoke
Tvoje veličanstvenosti
Vraća mi se slika
Slika što teži nestajanju
I što se više otima
Sve mi je jača u mozgu
Prasak! Tišina i… slika.

Настави са читањем “POGLED U LEĐA – Nenad Živković”

БРАНКОВ СОНЕТ Александар Недовић

 

Уморну душу развукло време,
као трун масла по кришки хлеба;
преци ме зову са вечног неба,
дочек је спреман, нема дилеме.

Зову ме себи у затон дуге,
да нађем спокој, жељну тишину;
попуним ову болну празнину,
тамо где нема злобе ни туге.

Гледам у живот, смрти се клањам,
наду ми чува мит о доброти;
док буде света ја ћу да сањам,

песму о љубави и лепоти.
Пловидба креће, веслају сенке,
облаци бели сад су ми реке.

Посвећено драгом професору Бранку Мијатовићу

 

DAN POSLE

Dugo si plakao
zbog smrti drage osobe
da li je ta bujica iskup
za ono što joj nisi za života
poklonio
trebalo je dati sve
i
više
tuga posle nečijeg života
ruglo je i blud
.
dugo si proklinjao umrlu osobu
da li je taj nanos
uteha za urezbareni
ožiljak u mozgu
živima treba
jasno reći sve
čime tragično ugrožavaju vene
tvoje sudbine
.
zato moraš poznavati
svoj
i
jezik ruku i očiju
.
i to je dovoljno
za miran pogled u dan
bez smišljanja povoda

ПЛАМЕН ХАОСА – КОЗИЋ САША

Данима пловим путевима светлости,

тражећи одговоре које нема.

Ми , и наши сапатници , тумарамо путевима смртника

док наше душе плове кроз олује мисли

негативних , створених да пате.

У времену мртвих револуционара ,

историје глупости и трагедија

где смртно страдали и прогнани

постају корисне будале.

Они долазе, полако и сигурно

као врели стисак смрти у пустињи.

Праве привид праведности,

руше се сами од себе,

пламеном сопственог хаоса.

Чекају нашу грешку.

А ми, и даље пловимо путевима светлости ,

тражећи одговоре којих нема.

 

ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ -Здравка Пап

Тражим помиловање
За све што сам ти приредила
И маштом пресекла пут истине

Тражим помиловање
За снове који ће те разгалити
И тугу која ће те увредити

Тражим помиловање
За речи љубави и среће
И вере да ћеш ме разумети

Тражим помиловање
За жељу која је нарасла
И сија међу звездама

Тражим помиловање
За све што сам сањала
И нисам се пробудила…

ОБЕЋАЊЕ ПОГМАЛИОНА – Милана Јањичић

Обећао си да ћеш на мене да
мислиш
у галами дана
док сам далеко и
не могу ти доћи.
У ноћи окупаној миром
увек мисли на мене.
Док ме све твој нежности
боле.

Јер си за мене
први дан мира након рата,
слика Звездане ноћи на зиду,
нит Аријадниног конца и
последњи осмех девојке из
Сене.
Твоје оћи су ми Сиријус
док дани одлазе и пролазе.

У соби где је мноштво жена
склопи очи или ми пошаљи Ехо
да јој усне онеме од блудних
шапата.
Само ја нисам Хера.
Уморна сам од гласова у
глави,
од страсти клонулог тела
и завађених годишњих доба.

Остало је неколико изгубљених
корака
на ивици моје самоће,
безброј дана и дугих чекања.
Дођи да заједно продужимо
пут
док ка нама трчи Ерос
главе одрубљене,
а ја са тобом у сазвежђу
венчана.

С ВЕТРОМ У КОСИ – Далибор Шкорић

С ВЕТРОМ У КОСИ

или Дубока тајна бициклизма

кум служи за лигу шампиона
да дошлепа ауто кад стане
и зато што није дугме
за млаћење празне кумове сламе

родбина служи за свадбе и сахране
дели се на ону са слухом и без слуха
са мање или више такмичарског духа
или краће
на ону која ваља и која не ваља
али ко има среће
њему је сва родбина даља
Настави са читањем “С ВЕТРОМ У КОСИ – Далибор Шкорић”

САЊАМ ОТВОРЕНИХ ОЧИЈУ – КОЗИЋ САША

Сањам отворених очију стара времена,

тражим прошлост иако знам да је одавно мртва.

Одјек њеног времена као страх вришти у мени.

Прођоше ми године, као вода кроз прсте.

Ко их је узео, и где одоше, не знам, али прођоше.

Брзо, као младалачки сан,

пун ведрине, песме и смеха.

Једноставно, лако и брзо,

као ластавица у лету преко реке.

Пролазност полако прети и нама

који претурамо по прошлости нашег времена,

тражимо неки спас,

који нас опомиње да све што је лепо

кратког је даха.

И само још сећање нас враћа

у њене напуштене одаје,

жељне праве садашњости.

Нестадоше године,

исто као мириси детињства,

којих се увек сетиш у старости.

Полако, али сигурно, као све што је добро,

прелази у прошлост.

Прошлост која је лепа, а која много боли.

Све људе изгубљене у времену.

Сада, када сам пун идеја…

сетиш се и патиш.

А то све – са разлогом.

ЖИВОТ -Здравка Пап

Живот је бордел,
у којем се кајеш
што си се родио.

Живот је клацкалица,
час си горе, час доле
и изути се не можеш.

Живот је укрштеница
и оно последње слово
што ти недостаје.

Живот је узданица,
у којој чека истина,
да ти се напије крви.