Увек се сетим мога деде Радомира,
када дође наша слава.
Имао је винограде,
воћњаке моравке шљиве,
радњу за израду споменика,
четири сина и две ћерке.
Није било струје,
ни телевизора, интернета,
ни мобилних телефона.
Поштовао је Бога,
јер му је Он дао
све што му треба.
А данас,
кућа у селу је полу срушена,
обрасла у траву.
Воћњаци и виногради – искрчени,
радионица – порушена.
Туга до неба.