Добродошли!
НАД ТВОЈИМ ИЗВОРОМ
Јеси ли ил` ниси мојих очију трептај
Дубоког уздисаја и суза, узрок
Овог света, најлепша стаза и гај
Наше постеље, најбистрији поток
Јеси ли моја или нека тамо туђа
Део моје пруге, реке и кањона
На њима си уз мене нешто луђа
Украс малог златног медаљона
Не мучи ме, другој срце не дам
Разума је, ипак, превагнуо тас
Над твојим извором се огледам
Док се коњâ чује галоп и кас…
#željkoperovićžesp
Одломак из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
ГРАД И ЈА
Увјек постоји нешто кроз шта човјек мора да прође, срећно прихвати, или одрекне, пригрли или одбаци. Суд појединца за кривицу неког сличном њему казна испразна, готово никаква, али када маса суди и осуди, тад грешник за стидом нема храбрости. Окреће се и приклања да и сам незна коме јер одбаченом шта друго преостаје. Дружење моје са одбаченим одавно је заледило вријеме, од питомине санта леда поста, ријетко да му имена се сјетим!
„Моје драго“
У сумраку растанка, тужне су сјенке пале,
ријечи су стајале, као птице доласком хладног доба.
Срце тихо јеца, растанак кроји свој пут,
а љубав, попут птице селице, тражи ново љубавно крило,
некада, што је топло уснило.
Ти си био моје сунце, свјетлост у тамној ноћи,
растанак је попут олује, која носи снове далеко и широко.
Али у теби, пронашла сам љубав, попут трајне ријеке,
и у мом срцу, ти ћеш остати заувијек.
Растанак је попут плеса посљедњих корака,
али у тим тренуцима, осјећам захвалност и снагу љубави.
Твоје ријечи су као мелодија која не престаје свирати,
и у мом сјећању, твој смијех увијек ће блистати.
Ти си ми био ослонац, камен темељац нашег свијета,
растанак је попут птице која напушта гнијездо, али с вјером у нова узлетишта.
Твоје додире памтићу попут њежног повјетарца,
и у мом срцу, твоје мјесто остаће трајно, као свијетла звијезда…
као топлина нашег гнијезда.
Растанак доноси бол, али и сјећања топла,
твоја љубав, била је попут сунчеве зраке, што грије и кад ноћу крочиш.
У мом срцу носићу успомене као благо,
јер ти си био моја љубав, моје пролазно али незаборавно чудо,
моје драго.
Ko iskre svetlucaju pahulje snega
na lednoj livadi nasmejane čuče
htedoh da potrčim al korak mi bega
od svetlosti dalje mene tama vuče
Ko dvoseklim mačem studen stablo kolje
okovano ledom pod teretom grca
da ugreje goru sunce nema volje
uplašena šuma savija se,puca
Klonuše mi ruke borbom iznurene
pod ledenim plaštom saginjem se,stradam
led me obuzima,teče mi kroz vene
sve dublje i dublje u tamu propadam
Al’ na mestu kletom gde mi stablo pade
mladi koren neku novu nadu budi
svoj majušni koren ko ruku mi dade
nova topla svetlost obasja mi grudi.
autor
Jovica N. Đorđević
18.01.2025g.
Да ме имаш, да ме
потамниш, испустиш.
Да ме сламаш, вриском
дио лица помјериш.
Да ме кошташ, да ме
кудиш, да ме газиш.
Да ме очи твоје боле,
да те кунем.
Да ме говором удариш,
да ми пожелиш зло,
да ме другом оставиш,
да ме у наручје заробиш.
Да те молим, да те
испустим, да дерем кољена,
да ми дланови крваре.
Да те сањам,
да ме море воде,
да ме сузе буде.
Да ми срце прескочи,
да ми груди помјери.
Да ми руке одузмеш,
да ми прсте поломиш.
Само да ме више никад не волиш.
