Звук црквеног звона пара небо, призивајући Бога.
Сељак, мукотрпно ослоњен на мотику, застаје.
Звона звоне, црква зове на службу.
Окреће се према цркви и крсти се три пута.
„Сутра је светец, ваља ово завршити,“ промрмља, бришући зној с чела.
Зној му липти, али осмех не силази с лица. Наставља да ради, срећан.
Грми. Погледа у небо, прекрсти се и пожури.
„Морам да завршим пре олује, да стигнем кући.
“Да се оперем, па сутра, са женом и децом, у цркву.
Светац је, ваља се.“У себи тихо дода: „Даће. Бог. Даће…“
(C) Саша Козић
