KOLIBA U VINOGRADU
Cele noći na prozoru mraz bukete cvetne šara
Tu su zvezde i grančice i šišarke četinara
Posrebrene zimske slike i kristali svih oblika
I u staklu zarobljene nežne scene krajolika.
Dok februar poljem hara, i napolju svet se ledi
Ja se sećam onih dana i jeseni što već bledi;
Vinograda roda punog i mladosti i ljubavi
Crnog grožđa u korpama, dobru berbu što se slavi.
Spazila sam njegov osmeh, kosu crnu, ruke snažne
Šeftelije behu zrele al ne behu tada važne
A ni zrna, soka puna, u rukama što se cede
Moje srce zaigralo zbog usana što se mede.
U samoći ove noći, ta mi slika pred očima
Trifundan mi pred vratima, a ne spavam već noćima
Te jeseni rodila se i trajala do po” zime
Ljubav moja vinogradska kojoj ne znam sad ni ime.
Paperjasti sneg leluja, nema vetra da ga juri
Dok mraz steže sve pod krilom što se krije i ćućuri
Iz daleka nekad jedva, čujem divlji zov vukova
Pa se opet sve umiri – ni života ni zvukova.
San mi dođe, al na kratko, u njemu mi sve se vrati
Oni dani međ’ gidžama za kojima sada patim
Ona jesen što je pismo kao mladu širu slatku
Ona zima snegovita, što prekide ljubav kratku.
Koliba u vinogradu beše gnezdo gde se krismo
Suva loza gorela je kada strasti sve otkrismo
Zaklesmo se da Trifundan dočekamo sa prstenjem
A sledeću berbu grožđa možda nečijim rođenjem.
Ova vatra podseća me na noć naših obećanja
Toplota mi raspiruje plamen davnih osećanja
U meni se namah javi ukus onog crnog vina
Što ga pismo zaneseni na iskap u inat svima.
Odneše ga Suđenice pre nego što shvatih zašto
Možda nisam bila ona o kojoj je često mašt’o
Patnja moja beše kratka, možda nije bio pravi
Drugi momci navraćaše u vinograd što se plavi.
Na krilima zimskih vila moje patnje odleteše
Slavim život bez obzira na ono što nekad beše
Jedva čekam da Trifundan pomiri se s Valentinom
I nazdrave u čast grožđa crvenim i belim vinom.
Evo noćas u kaminu pucketaju tanke grane
Žarevlje im pravi vrele, neprebolne teške rane
Crveni se ceo plafon, vatra pravi pir u mraku
Senka pleše noćni valcer, u crnome dugom fraku.
Miriše na smolu vazduh i borovu mladu koru
Molim Boga da zadrži na istoku belu zoru
Da još malo slušam sovu kako huči iz planine
I da zaspim u kolibi omamljena od miline.
Da zaželim, u tišini da mi Bog podari sreću
Jer sutra ću kroz smetove u crkvi da palim sveću
Za sve ono što je prošlo i za ono što će biti
U to ime za doručkom zdraviću i vino piti.
Koliba pod snegom skrita, a u njoj je mali svemir.
Slika meka ko idila ublažava svaki nemir
Snena kao mlada srna uspomene prelistavam
Dok još budna sitne sate na smotuljak namotavam.
Ljiljana Tamburić
Kategorija: Odrasli pesnici
