Добродошли!
Уплови у твоју и моју душу
и молитвом замоли жеље,
да сијају ноћу и дању
и никад не напусте срећу.
И немој ме лагати
да си се родио због мене,
ако ме не погледаш, ко мајка дете,
и заљуљаш у крилу, запеваш успаванку.
Помери границе сна,
пробуди се на мом рамену,
запиши све жеље на мојим уснама
и отерај све мисли које се мрште и ћуте.
И немој заборавити да ме тешиш,
да ћемо једног дана, загрљени,
напустити овај живот на земљи
и отићи у рај,у једној души.
BORE NA LICU
Ne plaši se bora
Na svom umornom licu,
Jer su one svedok svega
Što si u životu proživeo.
One su pokazatelj vremena
Koje je ostalo iza tebe,
A koje i dalje teče,
Bar za sve one srećnike,
Jer neki uvenu,
Ni ne dočekavši ih.
Lepo je kada starimo
I proživimo
Kako dobre,
Tako i one loše stvari,
Jer život nije med i mleko.
Svaka naša bora
Nosi neku svoju priču
I rado bi progovorila
Kad bi mogla.
Svaka je zauzela
Svoje počasno mesto
Na našem licu.
I tek će!
Svako izborano lice je
Izmučeno.
Lice koje je mnogo toga
Videlo i proživelo.
Svaka ta bora predstavlja
Radosti, tuge, ali i
Mnogo ostavljenih godina
Iza svakog od nas.
Neka ih.
Neka ne smetaju.
Jer, mesto im je
Upravo tu –
Na našim licima!
Kao kakvi spomenici,
Koji podsećaju,
Koji opominju!
У само једној груди земље,
Што пред кућним прагом
Мојим стоји,
Више је части и достојанства,
Него сво ваше
Када се зброји.
Него све ваше бледе слике,
Ласкаве речи накићене,
Сва ваша дела,
Празна, а смела,
Све ваше лажи,
За неупућене.
Ваши лажни морали,
И либерали,
Ваше замене теза,
Везе без веза,
Празне приче и осећања,
Нека их вама,
Живите срећно
Уз бледе снове и обећања.
У само једној шаци
Земље ове,
што прича приче
векова давних,
Има се довољно,
За душу и тело,
На поклон нама,
Од дивова славних.
За поколења,
За будуће славе,
За успење,
За наклон главе,
За то да моје остане прво,
Да не гледам туђе
Што ми се нуди,
Да плод ми пада под моје дрво.
Због оца и ђеда,
И мајке и баке,
Та шака земље крваве, тврде,
Вредна је смеха,
И плача вредна,
Од сада па довек,
Ил’ докле нас буде.
Моје је то и нећу га дати,
За товаре блага
И лажне идоле,
Моје је то, та земље груда,
Тај временски спруд,
И насукан брод,
Та моја клетва
И покајање,
За моју веру и сав мој род.
ПЕСМА
Песма је Отац, Син и…
Песма је земља, ватра, ваздух и вода.
Песма је стари храст, лептир
И све оно из Нојеве барке што хода.
Песма је први плач, последњи дах,
Позно доба и младост.
Песма је туга, љубав, бол и радост.
(Ц) Драган Милошевић, Београд,
јуна 1998. год.
СПАСИЛАЦ
Време зла дође, бунило неко влада.
Над људским родом, облак тамни се вије.
За људе слабе, губи се свака нада.
У телу слабом и срце слабо бије.
Врховник злобе, онај што давно паде
разум нам мути, срце завија у студ.
Љубав за ближње из људске душе краде,
позива у крв, секте, неморал и блуд
Ал неће моћи, вернима помоћ стиже,
Божија војска за спас на небу броди.
Пресудна битка је све ближе и ближе,
збор арханђела, Свети Михаил води.
„Спаси нас беде.“ Вапим, просто ми било.
„Спасиоче наш, Арханђел Михаило“
Mnogo je na svetu poeta
gospodine što te krasi lenta,
pitaš vatru šta je vatra
odgovori pesniče ili nemaš žara.
Uspomene pričaju,poljupci pevaju,
snovi i vizije pesme stvaraju
putevi naših šarenih života
to razumeš ako si poeta.
Ako si osvojio vrh sveta
ne bacaj kamen u dolinu
gde ostali pišu,
ti si u oblacima kondorovog leta
oblaci nestaju ali emocije se
ne brišu.
I paor koji znoj lije za hleba
reči kroji,i čoban ispod neba,
mali si veliki pesniče
grliš sujetu,
ne lomi pero petlu u
raspevanom svetu.
Ne kuni je majko nije ona kriva
nesrećne je sa mnon provodila dane
od tuge i bola jedva da je živa
morala je sebi da zaleči rane
Ti ne ruži majko njeno lice belo
čednost i lepotu sve je meni dala
zbog ludosti moje sve je u njoj svelo
morala je poći, nije izdržala
Stajala je tužna na prozoru sama
ljubila je jastuk mesto moga lica
skrivala je pogled od velikog srama
tajila je tebi da sam pijanica
Ne kuni je majko, poželi joj sreću
ja već davno samo svoju sudbu krivim
ciganska mi duša, smiriti se neću
za vino i pesmu sada samo živim.
autor
Jovica N. Đorđević
14.09.2024g.
ТРАЖИМ
Док, јутро брише,
трагове греха са Београдских улица .
И сунце хрли у загрљај,
сивим крововима,
тек пробуђеног града.
Ја уморан,
од ноћног, провода,
журим на заслужени починак,
мислећи да сам нешто,
паметно урадио.
А нисам свестан да грех,
који носим,
је грех сурове стварности.
Настале у ноћима пијанства,
и блудних жена,
жељних праве љубави,
које оне траже годинама.
Prebrajajući šapatni eho zanosne slojevitosti
Primanje poraza se procesualno uči,
usvajanje podsmešljivih komentara,
laži koje bi da se kao istina usvoje
pa da se usavršavaju udvoje, utroje…
Sukobljavanje strahova tajne odbija,
maštarije povija dok se realnost obavija,
događaje pažljivo ređa jedne na druge
i na kraju ih zbog težine bezočno sabija.
Настави са читањем “Prebrajajući šapatni eho zanosne slojevitosti – Snežana Marko-Musinov”
Tražim put na mesečini
a zvezde se gase nestaju,
ležim na palubi u tamnoj
pučini,
dok vetrovi noćni urlaju.
Slušam krikove morskih dubina
gledam utvare na jarbolima
cepaju jedra kidaju sidra,
ostajem sam bez čuvara.
Bačen u zemlje kiklopa
so mi jede mrtvo lice
zov sirena oči kopa,
hoću bonacu,pučino vrati
mi srce.
Lutam talasima olujnih bespuća
gutaju me scila i haridba
mog svetla umire borba,
gde je Itaka,gde je kuća.