Дан: 5. септембар 2024.

PUTEM STIHOVA-Miroslav Krnjeta

O baš sam bio glup
tih dana snage i mladosti
kafane i žene drmale mi kosti
ložio se na tebe i bio mangup.

Okolo sve članovi mafije
ja moram na stražu u redove armije
kite me parama kao gastrabajtera
a drugovi grabe kese bisera.

Nema veze ljubim okice lutke
ali nemam dva dinara druže
ostavi me kao đubre poput
trule jabuke
lečim rane na zelenoj travi gruže.

Sanjam Amsterdam,gledam krila aviona
koračam,zastajkujem,kod crkve
svetog Marka
svojom ulicom šetam u tami mraka
jutrom vozom put Čačka,pravac do perona.

Umoran sam palim zadnju cigaretu
molim anđele dok ležim u krevetu
da čujem pesmu o slavnom Boviju
pa da kažem zbogom napuštam
zemlju Srbiju.

BORI ĐORĐEVIĆU
ZBOGOM I HVALA.

САМО ТУГУ ГОСПОД НАМ ЈЕ ДАО -Александар Недовић

САМО ТУГУ ГОСПОД НАМ ЈЕ ДАО

Тражио сам зрно своје среће,
Трудио се, дао све од себе.
Пробао сам али нисам знао,
Само тугу господ нам је дао.

Ходајући пољима самоће,
Под звездама трошио сам ноћи.
Стискала ме праскозорја тиха,
Да л’ је срећа одјек лажног стиха?

Танки дани ко паука мреже,
Зле одлуке и погрешни људи.
Дуге нити окупане жалом,
Узалудна потрага за гралом.

Путем страве распрсла се душа,
Сваки корак овенчан је болом.
Уклесани епитаф над главом,
Од рођења зовем ореолом.

Шта остаје на стазама трња?
Искреност је и превише ретка.
Тек по која кап јутарње росе,
Љуби лице и табане босе.

Сустигну ме некад драги људи,
Нека лепа сећања оживе.
Помогну ми колико ко може,
Да победим ове дане сиве.

Бљесне осмех, заталаса коса,
Стигне нота познатог парфема.
Реч топлине, мирис коже снене,
Поглед страсти и пољубац жене.

Бриди срце од сулуде наде,
Тврдоглаво, до судњега часа.
Све док живим тражићу сванућа,
Све док живим и док имам гласа.

Можда срећа и није за мене…

ГЛАС ДАЉИНЕ

Заспала је црна ноћ
на неколико кратких тренутака.
Звезда је искористила повољан час,
да раскрили ружичасту боју,
као јутро росу по зеленој трави.

Чудила се свом великом краљу,
како замишљено некуд корача,
без свите и без свог мача,
сузног ока гледа даљину,
као самац богомољска врата.

Заробљен маглом у своду небеском,
осетљив на лет и невин завет.
Чежњом грли трептај тих,
нежан пој миле птице,
што му искри љубав блажену

Звезда дозива Месец пун,
као бисерна шкољка зрео.
Он,не чује тај мио звук,
и не види од слепила свог,
благ сјај што га дочекује.

Сваки му корак оборене главе,
на челу исписана
путања каменитих,
стрмих брига,
да сетом такне своја срећна
звона и да љубав сузом залије.