Добродошли!
ТРАЖИМ
Док, јутро брише,
трагове греха са Београдских улица .
И сунце хрли у загрљај,
сивим крововима,
тек пробуђеног града.
Ја уморан,
од ноћног, провода,
журим на заслужени починак,
мислећи да сам нешто,
паметно урадио.
А нисам свестан да грех,
који носим,
је грех сурове стварности.
Настале у ноћима пијанства,
и блудних жена,
жељних праве љубави,
које оне траже годинама.
Prebrajajući šapatni eho zanosne slojevitosti
Primanje poraza se procesualno uči,
usvajanje podsmešljivih komentara,
laži koje bi da se kao istina usvoje
pa da se usavršavaju udvoje, utroje…
Sukobljavanje strahova tajne odbija,
maštarije povija dok se realnost obavija,
događaje pažljivo ređa jedne na druge
i na kraju ih zbog težine bezočno sabija.
Настави са читањем “Prebrajajući šapatni eho zanosne slojevitosti – Snežana Marko-Musinov”
Tražim put na mesečini
a zvezde se gase nestaju,
ležim na palubi u tamnoj
pučini,
dok vetrovi noćni urlaju.
Slušam krikove morskih dubina
gledam utvare na jarbolima
cepaju jedra kidaju sidra,
ostajem sam bez čuvara.
Bačen u zemlje kiklopa
so mi jede mrtvo lice
zov sirena oči kopa,
hoću bonacu,pučino vrati
mi srce.
Lutam talasima olujnih bespuća
gutaju me scila i haridba
mog svetla umire borba,
gde je Itaka,gde je kuća.
Pauza
Prikoči, svete
Gužvava vrteško
Jenjava ti svaka cvatnja
Dok te grli kvazi sneško
Bez suza
Navuci oči, dete
Ledeno je doba teško
Kičmu ti savija patnja
Uz drhtavih zuba smeško
Može li se ščepati vetar
Kada se lavina pokrene
Možda bude kasno
Za obasjati smrznute vene
I pustiti topao dah u etar
Letite bezbrojni kilometar
Nozdrve vam ne crvene
Tada nam postaje jasno
Kad um van planete skrene
Ledite svaki njegov metar
Ćutanje trubi
U crno nas oblače
Misao ka patosu povlače
Nastavljamo da dišemo
Nas ja ubi
Vera nadu gubi
Zaboravljamo kako se plače
Obraz nam svlače
Na čisto ne mirišemo
Zemlja takve ljubi