ЗБОГ ТЕБЕ – Иво Торбица

ЗБОГ ТЕБЕ

Kада ти једног дана стигне вест
Да су нашли неко беживотно тело,
Знај да је празно срце, без капи крви,
И уморно од молитви,
Најзад, престало да куца,

Због тебе!

Душа ће тад, већ увелико, напустити
Усамљени овоземаљски брод,
Остајући гладна и жедна,
Највише усана и додира твојих.

Ако ти јаве тужну новост,
Ти не брини и нипошто
Осмех не скидај са баршунастог лица.

Знај да ћу и даље бити зеница ока твог,
Део шнале и чешља на твојој дугој коси,
На сваком ћошку, твоја сена,
Заносних покрета, веран анђео чувар,

Због тебе!

МОЛИЛА САМ СУНЦЕ -Здравка Пап

Молила сам сунце
да прескочи зору
и да постанем лила,
да горим за љубав,
и сијам у жељи,
и живим за срећу.

Још ти се чудим
и стално се питам,
како твоје срце
без мог куца,
кад је љубав
умрла у теби.

И сад ћутиш
и сам себе тешиш:
да си погрешио
кад си пожелео
више од сунца.

NEVESTA HADA

O slatka smrti ne nevesto Hada
davno mi telo ka tebi hrli
da ova duša stečište jada
pohotne tvoje skute zagrli

I slatke strepnje dok smrti prasak
ubogo staro telo prožima
svaki treptaj, poslednji časak
u oku ceo život sažima

Svatove spremaj nevesto Hada
grešne će duše za tobom poći
kad moju dušu napusti nada
srećna će ona pred tobom doći

O slatka smrti jedina drugo
za grehe klete meni ne sudi
sva moja srećo, radosti, tugo
zanavek moja kraj mene budi.

autor
Jovica N. Đorđević

DOĆI ĆE DAN

DOĆI ĆE DAN…

I doći će dan
kad će se vukovi
jaganjaca plašiti
I kada će orlovi
senicama
pesmu pevati
A krvožedne hijene
u mišju rupu se sakriti.

I doći će dan kada će
slepi progledati,
a bogalji bez štaka hodati.
Prosjaci će šetati
u skupocenim
Diorovim haljinama
i odelima poznatih
modnih kreatora.
A bogati će u ritama
hodati.

Zavladaće glad,
ali ne za hranom
-jer hrane će biti
u izobilju ,
ali niko je neće ni taći.
Biće gladnih usta koja vape
za istinom, za pravdom ,
za ljubavlju…
Biće žednih usana koje traže
usahlu kapljicu rose
na vlatima osušene trave.
Na ispucaloj , posnoj zemlji
umesto pšenice, nići će kukolj.
A rodne njive pretvoriće se
u strnjišta i bunjišta.
Nikada se više neće čuti
plač novorođenčeta
tamo gde je suza krvava
kanula i napojila
zemlju, suvu i posnu.

U kući ugasiće se ognjište,
tamo gde je stara majka
hleb mesila,pogaču pekla ,
ručak spremala,decu nudila,
mlekom pojila , ljubavlju zadojila
Zavladaće tišina i muk.
Umesto smeha čuće se plač i jecaj
što se iz utrobe zemlje prolama.
Kao kazna božija za sva sagrešenja
što ljudi u svojoj pohlepi činiše.
Mač božanske pravde mahaće
nad njihovim glavama…
Dok se ne ispuni volja Božija!

Vesna  Stojković

Leskovac

POTOMCI

Olistala majka Krošnja,
sva treperi od radosti
i tri cveta pupuljala,
huje od uzbuđenja.

Olistala majka Krošnja,
kopni od nestrpljenja,
pridružiće se njenoj slavi,
četvrti cvetak mali.

To će biti u proleće,
kada laste ,Krošnji slete,
a’l gnezda neće sviti,
samo kume mogu biti.

Već su one,majke bile,
pa su Krošnju utešile.
Gde je sreće,tu je blaga,
nema kuće bez potomaka!

ŠAKE

Tamnim vrtom okružena,
vetar briše suze sa lica
u daljini rađa se zora,
mesečina sve tiša.

Budna sanjam,ruke
miluju mi kosu,
polako,nežno. . .
Upliću vlasi.
Oblaci dolaze-munja bljesnu,
na tren vidim senku,
istu kao Ti.

Na nebu kao da se vode ratovi,
il’nečije srce pati,
tako bruji,tutnji zemlja drhti.
Ne znam.
Da li anđeli javiše onom,
što nebo u rukama drži?
Da je srce noćas bolno
i da kišu pusti?

Ne smeta meni kiša,
ni’oblaci sivi,
toliko me duša boli,
da bih se predala tami.
Začu bistar glas
iz neba zvoni,
kiša će sprati,
aromu čistote sačuvati.

Posle oluje.
Sunce pruži svoje šake,
dodirnu mi zrakom lice,
izbrisa iz srca patnje.

КАЗНА-Здравка Пап

Недостајеш, причо,
у гранама ветра,
накапана сузом,
испричана жељом,
осушена сунцем,
награђена речју,
испевана стихом
и послата од Бога.
Жеље да се споје
и заплешу у души.

Саткана од боли,
у којој се патња
преврће у гробу
и не може више
да издржи сама.
У којој је тишина
потекла од лажи
и језика оштрог,
и све у мени
претвара у казну.

НАСЛЕДНИЦИ ОД НАС УЧЕ – Јован Бундало

Стихове говори Нада Гајић на манифестацији Звездано Здравиње 2024.

НАСЛЕДНИЦИ ОД НАС УЧЕ
– кад се браћа деле-

Умре отац изненада, баш у доба часног поста
нас два брата усред јада пописасмо што преоста.
Делисмо се к’о сва браћа, такво нам је ваљда семе,
гледали смо од старијих, запамтисмо тога доста.
Зло искуство данак враћа, кроз вене нам кружи време.

Поделисмо све на пола да једнако сваком буде,
пресекосмо уздуж кола, са тестером, све до руде.
И ту наста проблем мали ко да нисмо бића свесна,
инат неће да прихвати и када му злато нуде,
очас смо се посвађали, ком припада страна десна.

У воћњаку исто бива, од старина зна се ко смо
њему шљива, мени шљива, а непарну исекосмо.
У деоби све се види,  пргава је нарав мушка,
од предака с обе стране, ми ту нарав наследисмо.
Њему вишња, мени дуња, њему орах, мени крушка.
Настави са читањем “НАСЛЕДНИЦИ ОД НАС УЧЕ – Јован Бундало”

PORED JASENICE-Miroslav Krnjeta

Pijem vodu sa hladne Jasenice
u dolini pored stare vodenice,
tihi povetarac nosi miris borovih iglica
iz orlovih šuma sa vrha šturca.

Rano sunce preliva se brdima
bele se stada po plavim livadama,
sa lučinog potoka česma peva
okolo šuma jutro umiva.

Čuju se jutarnja zvona
budi se cela rudnik planina,
sedim pod grabom stare vodenice
0 divna šumadijo srce bistre jasenice.

ЗБРАЈАШ ЛИ ГОДИНЕ

Збрајаш ли мила године прошле
Моја слутњо, моја зебњо, младости моја
Да ли у њима још мене има
Или ме је тихо прекрила прашина.

Имаш ли још пожутелих слика
Наша шетња зидинама Калемегдана
На прохладном мартовском сунцу те 80-te године
Спуштајући се до Бранковог моста
Када си ми рекла „е сад је доста“,
„Не могу поднети толику љубав
Гуши ме количина твоје нежности
Тонем у валове и плаветнило
Твојих сетних очију.“

Љубила си ми око, једно и друго,
Лагано миловала сваку бору лица мог
А знала си да осим душе чисте
Ја немам за тебе ничег другог.

Вукле су ме дубине твојих зелених очију
Желео сам да у тим вировима останем вечно
Али сам знао да ћу те изгубити
Да ћеш нестати тихо као што си и ушла
У живот простодушног дечака плавих очију.

Знао сам да ће те Београдска Кошава однети
Јер ветрови мојих брда су питомији, кроткији,
Чак и од оних твојих босанских.

И није нам трајало дуго, али знадох да ће остати
Печат за живот цео, да те никада неће
избрисати овај дивљи сељачки мозак
У који си ушла, сместила се а онда нестала.

А ја и после четрдесет лета
осећам мирис твоје косе,
И знам да ћу још једном бар
Видети те зелене очи и ноге босе.

Често сам одлазио у цркву,
За здравље твоје палио свећу
Свевишњег молио да те још једном сретнем
Да ми испричаш све о животу свом
Одједном на мах, да у причи изгубиш дах,

А онда нек буде крај
Једне слутње, чежње и зебње
За сваку непроспавану ноћ
Која је оставила траг
На лицу мом уморном.

И не љути се што опет пишем,
Можда су ово последње речи
Што ће те сетити на једно време
Кад смо могли много, ал` било је невреме.