Добродошли!
СЈАЈ У ПЛАВИМ ОЧИМА
Окрени се да видим благи осмех твој,
То знано лице, сјај у плавим очима,
Нежан врат, који сам некада љубио.
Застани! И даље можемо бити спој!
И најмањи део тебе погледом златим.
Трептајима својим ме изнова опијаш.
До најсјајније звезде знају да ме носе,
На белим коњима, јаким и крилатим.
Твојим бићем моје се и даље храни.
У књизи љубави, на страници си првој.
Kада усне заћуте, других неће бити,
Kада ми буду немила јутра и дани.
ВРЕЛЕ НОЋИ
Пијане и вреле ноћи
моје младости,
са женама лаког морала,
у ноћима препуних дима,
лоших вина и трулих задаха.
Столњаци прљави…
Пепељаре пуне…
Столови расклимани…
Чекају полупијане госте,
стаклених очију, спремне,
да за чашицу љуте ракије,
причају целу ноћ.
Настави са читањем “ВРЕЛЕ НОЋИ – Саша Козић”
Гане ме болом кад се фењери пале!
Проклија тада, узри чемер у души.
Ја , никоговић сред циганске махале
певам, у инат супростављањем тмуши.
Гледом у небо иштем сијасет жеља,
празнорук мамим небеске кандилице.
Неће ме срећом ни једна кап весеља?
Жално је срце, јер нису падалице!
У мукотрпљу бољку не нудим леку,
слепи сам путник на потопљеном броду.
Ћупријом нећу, камен хитам у реку.
Замишљам, како муку бацам у воду!
Храм свети мами, шта ли се тамо скрива?
Молитве појам, у свакој мене има!
Ал’ све је залуд, коренитијим бива
све што се хоће искоренити њима?
Тумарам самно стазама худим, клетим,
па ми се сета „циганска” отворила.
Жудим за небом , ал’ не умем да летим.
Руке још нису искласале у крила.