Добродошли!
МИНУТ
И знам
да ће се под минутом скрити
свака суза луда
свака суза блудна.
Само једно нећу знати
кад ми земљу под именом сјаше
да ли ће се ико сплети
пред костима јаде.
И знам што минути под крацима слепе.
да ли ће и ове сузе
у вама да бледе?
Веселин Мандарин
СВЕ ЋЕ ЈЕДНОМ НЕСТАТИ И ПРОЋИ
Све ће једном, заувек, нестати и проћи,
Kао са пролећем, опојан и царски бехар.
Неко друго време ће, са јутрима, доћи,
Али ћу до тад чувати наше љубави пехар.
На врелима твојим, страст ће опет блистати,
Kада низ чело и тело потекну капи зноја.
На грани љубави додири ће поново листати,
Kада будемо низали пољупце, без броја.
По бедрима ћу ти прстима песме писати,
Мада биће више неће бити младо и свеже.
На јоргован и ружу увек ћемо мирисати,
Иако нас време непрестано савија и реже.
Kада, напокон, пресуше сви извори наши,
Изнад облака, бићемо поново заједно.
Поред мене ничег се не стиди и не плаши,
Јер смо, још од првог дана, као једно!
СВЕТЛАНА
Срећно насмејана,
коса лепршава.
Пружи ми руке
и кренусмо лагано
у летњу топлу ноћ.
Беше то у мају,
баш на крају школе
кад сам се заљубио,
радовао се животу,
лепоти дивио.
Замирса коса, расута у сену
замириса сено
и задрхта тело.
Радост и милина
прекрише ми душу.
Откуцаје срца слушао сам њене
и данас се сећам
пољубаца њених,
баш као да није
отишла од мене.
Настави са читањем “СВЕТЛАНА – Милосав Ђукић Ђука”
Невиност Ваша, тај дашак живота,
Уснуле очи: кестењасте, црне, зелене ил’ плаве
Што су угашене, наша је срамота.
Ми отесмо Вама све вредности праве.
Боли, кајање боли. Ви то не чујете.
Животима Вашим скренусте нам пажњу,
Непитавши: “Зашто нас трујете,
Наводном пажњом уз бригу лажну”?
Нисмо вам причали о животу нашем.
Угасисмо вам школске игранке,
Спортске игре, мишићима Вашим.
Што се не дружите нису криве мајке!
Рађале су децу да би друштву дале,
А друштво их учи: “Само ви, друго није важно”
“Будите себични”- само то су знали.
Та малена бића одрасташе лажно.
Ми делисмо јабуку; са дај један гриз,
Бициклу; са дај један круг,
А сладoлeд; са дај један лиз.
Било нам је важно да друг буде друг.
Тих вредности правих сада нас је стид
Сад жељни богаства, џипова и вила
Од престижа силног изгубисмо вид.
Ја не могу више, децо моја мила.
© Првослав Пендић Пенда
Боже, помози,
да не лутам по трњу
где ђаволи коло воде
и испашта душа!
Речи да ме муче,
у греху да живе
и падају у казан.
У чаури да патим,
среће да немам,
у ђавољем крилу
снове да сањам.
Боже , молим те,
спаси нас греха,
прекрсти крстом
и умиј молитвом
Исуса Христа!
Ko to dahće?
Ja? Ja? Ne…
Mozda zlotvor moga srca…
Ko to plače?
Ja? Ja? Ne…
Možda glečer moga oka…
Ko to vrišti, ruši, trese?
Ja? Ja? Ohh…
Mučni oklop moje duše…