Дан: 6. септембар 2024.

Tako mirno je noćas,
ni’zvezde ne trepere
u tišini,pa i mesec,
gubi zlatni sjaj,
grme oblakom koraci,
kao da neko odlazi u raj.

Crna staza dudnji
k’o vitezovi u boj da hrle
i jecaj cepa nebo,
suze padaju na gore.
Munja proždire,ljubav,
otvara teška vrata,
otud ruke samo vire,
prihvataju dolazak iz daljine.
Žure nebeske kočije,
kovčeg duše nose,
svetlost bez kraja,
što bol za sobom ostavlja.

U sekundi horor drama,
crnim slovima ispisana.
Vrisak dece,majka steže
i sama bi plakala,ali ne sme.

Говорим о времену што прошлост нема,
а за будућност је неспремно.
О изгубљеном виду у светлости злата
и грешном извору с којег још захватам воду.

Говорим о магли срдите росе
и речима којима се руга крвоток
и на изрицање пресуде
неће стићи та света реч,
јер среће касне свима нама.
Самоћа нас кришом милује
и сунце у сну немоћно је,
јер га прождиру ноћи самотне.
Док неутешне глади…наричу песму
и заљубљене усне траже,
плачућ’ савршенством даљине,
моjа ноћ не спава спокојним сном.

Говорим митологијом љубави,
наричућ песмину тугу.
Не знам како да ублажим речи,
да’љубављу не плачу
И тај гребен дубине бола
у јецавом цвилу ветра да зауставим.
Сгаснуће сјај небеским сводом,
и умреће звезде
Да више неће бити важно,
ни шта ћу рећи, ни што ћу мислити,
кад из срца исцури сјај чекања
и срж времена…