Месец: септембар 2024.

 

 

Prediskonsko osvitanje prvo,

u sazvežđu gde život izvori;

bez jabuke ostalo je drvo,

memento mori, memento mori.

 

Stvoren da živiš večnim životom,

zapovesti ti se nepokori;

skončaš u dvoru, ili pod plotom,

memento mori, memento mori.

 

Neka ti ime Božje treperi

danju i noću i kada zori;

blaga nebeskog sebi saberi,

memento mori, memento mori.

 

Zalud ne kazuj Njegovo ime,

samo u nuždi ime mu zbori;

i u sred leta i u sred zime,

memento mori, memento mori.

 

Ne brigaj mnogo, sve ti je dato,

ptice pevaju, potok žubori;

o, znaš li zašto gomilaš zlato,

memento mori, memento mori.

 

Pogledaj poljsko cveće šareno,

veselu ševu što pesmom zbori;

sve ih je odred` Gospod oden`o,

memento mori, memento mori.

 

Pa čemu onda sva briga tvoja,

k`o da ti kuća nad glavom gori;

ne čuješ više ptičijeg poja,

memento mori, memento mori.

 

Znaš da te grob pre rođenja čeka,

zato istinu uvek govori;

od večne smrti znaj ima leka,

memento mori, memento mori.

 

Izuj obuću, po trnju hodi,

na kraju puta Božji su dvori;

Bogu pod skute tako se brodi,

memento mori, memento mori.

 

Kad` ispustiš lepršavu grivu,

znaćeš šta ti to pesnik sad zbori;

telom će tvojim osolit` njivu,

memento mori, memento mori.

 

©prof. mr. Branko Mijatovic 2023.

Iz zbirke u pripremi

 

Čovak se sam rađa, živi, sam umire,
u životu kletom tek prolaznik samo;
blago onom ko to shvati posle, il`pre,
negde putujemo, a gde je to tamo?

Gde nestaše dani, u šta ih potroši,
je s` za sobom kakav beleg ostavio;
il` zaludno dane trajanja istroši,
pa grbavu starost rad bi ispravio?

Pitanja je mnogo kada mine život,
kad popovi svrše kanonsko opelo;
kad busen zalupa u zakovan kivot,

kada gladna zemlja progura ti telo.
Zato živi za trenutak, hej čoveče,
svačijem životu jednom dođe veče!