
КАКО САМ ВОЛЕО МАРИЈУ
Волео сам, људи, ту Марију
Коју нико живи познавао није
И за коју су сви веровали
Да и не постоји.
А она је постојала само за мене
И био сам поносан и срећан
Што је моја и ничија више.
Марија је била
Линија живота на моме длану,
Белег са којим сам се родио.
Уживао сам у томе
Што је час има, час нема!
Што само понекад чујем
Њен блудни смех
Из кога излећу латице
Као ватромет,
Као рој свитаца
У топлу мајску ноћ.
Е, јесам волео ту ђавољу Марију
За коју никад нико,
Па ни ја,
Није сазнао где живи,
И станује,
И одакле долази.
Марију тако заразно лепу,
Од које се,
Чим је угледају,
На јави или сну,
Сви напречац разболе
И није им добро.
Знало се и причало
Да ниједна жена овога света
Не личи на њу
И нема њену лепоту.
Као да је изашла
Из бисерне шкољке
Са дна океана.
Имала је прсте медузе
И душу од црне свиле.
А често је постојала
Само на тренутке.
Понекад.
Претварала се у несаницу.
У ехо зачаране шуме,
У шареноокасти цветак
Израстао у стени леденог Дурмитора.
У плес заљубљеног тетреба.
Чекао сам је
И кад је нисам чекао.
Волео и кад нисам знао да волим.
Долазила је изненада
Као дах ветра.
Као лелујава сенка.
Као привиђење.
Знала је да буде рефрен
Песме љубави и самоуништења.
Ех, како је дивно волети Марију
За коју само ти верујеш да постоји,
И која је тако само твоја
И ничија више.
© Бранко Радованов Говедарица, Топола
Категорија: Одрасли песници
Moj bivši profesor srpskohrvatskog daleke 1980 kada sam pohađao mašinsko tehničku školu u Bosanskom Šamcu!Drago mi je da je živ i nadam se zdrav!Inače poezia je predivna!