КАКО САМ ВОЛЕО МАРИЈУ
Волео сам, људи, ту Марију
Коју нико живи познавао није
И за коју су сви веровали
Да и не постоји.
А она је постојала само за мене
И био сам поносан и срећан
Што је моја и ничија више.
Марија је била
Линија живота на моме длану,
Белег са којим сам се родио.
Уживао сам у томе
Што је час има, час нема!
Што само понекад чујем
Њен блудни смех
Из кога излећу латице
Као ватромет,
Као рој свитаца
У топлу мајску ноћ.
Настави са читањем “КАКО САМ ВОЛЕО МАРИЈУ – Бранко Радованов Говедарица”