Добродошли!
Хоћу своју душу
искрену и чисту,
Богу да је предам!
Сахранићу прошлост и
Молићу се из чисте, дечије душе,
ја хоћу да живим од слоге и доброте
и радости која тече из Божијих уста,
Он самањује неправду и доноси правду.
Хоћу тако чиста
да шетам и берем цвеће
да дарујем по један цвет
тужној и заборављеној
души, која лута и плаче.
Хоћу да љубим
и носим мир и срећу,
опростим човеку
и мирно без туге
предам своју душу.
Čemu se ti, majke ti, od mene nadaš
da ću ti sebe kao poklon staviti na dlan
nemam ja više ništa da ti dam
sve što je bilo, sve što je moglo
uzeo si davno sam
čemu se ti, majke ti, od mene nadaš
da ću za tobom da posrćem i padam
nećeš, rodjeni, taj film gledati
onom ko me ne ume
ni mrtva se neću predati
i stvarno, majke ti, čemu se ti više od mene nadaš
sad bi, možda, i platio da stradaš
i slabost bi rado u izlog stavio
i sve praštao i sve zaboravio
bezgranično verovao
beskrajno se nadao
a sve si moje zgazio
drugoj se zvezdi noćima radovao
tvoja su dela neprijateli tvojih reči
slomljeno jednom se ne leči
zakrpe ružne na srcu lelujaju
sećaju se, pamte
suze mi još pakleno iz zenica plamte
I da, čemu god da se nadaš, znaš
povratka nema kad izdaš
oproste reči, oprosti duša
sama sebe spali
da tebe prokletstva spasi
nek gresi, kako reče, budu moji, nikako naši
nijedan me greh više ne plaši
i djavole sam sa tvog puta proterala
koliko sam te volela
I stvarno, reci
čemu se više ti, majke ti,
od mene nadaš
dok me lepo lažeš
molim te, u oči gledaj me
ne trepći i pogledaj ne sklanjaj
toliko mi duguješ
meni, koja ti mirno kažem
da, beskrajno volim te,
ali više ne želim te
zavet sam sebi dala
te tmurne noći
kad je duša umirala
i gola i slomljena
nanovo se u mukama radjala
I tad ja sam znala
sva vasiona tvoja udaviće se u bujici mojih suza
u viru moga žala
nisi mi verovao tada,
eto poslednji te put pitam,
čemu se, majke ti rodjene, od mene,
nadaš sada.
Svetlana Tadić
Боже мили,
дај ми кап твог стрпљења
и зеру твог мира и љубави
да не постанем осиона и сама.
Боже мили,
немој ме оставити саму
без твоје милости и доброте
да се не мучим у изобиљу
моје грешне душе.
Боже мили,
Ти си радост мога срца,
извор правде и поштења
буди ми отац и мајка
све до судњег дана.
Za gospodju znam,šta pije gospodin…😘
……………..
Naručiš mi pesmu kao u kafani rakiju
a onda reči istinu
ne umeju da sakriju
iz čaše rakijske i
duše pesničke
bujica ljubavi poteče
Naručiš mi pesmu
kao bokal rujna vina
i u nju stane i jesen i leto i zima
i znam sve te to ne zanima
Naručiš mi pesmu
umesto samo jednog pitanja
Jer na to pitanje odgovora nema
Naručiš mi pesmu
da uz stih tuga ti zadrema
da sreca se probudi
Naručiš mi pesmu
a veliš mi dobro mi samo budi
U pesmi toj
duša ti moja salutira
beskraju te pozajmljuje
U tamnice bi srca tvoga
napacena da se sakrije
Okove oko njih iskuje
Naručuješ mi pesmu
da je ispijaš polako kao rakiju
da radost sa vinom mi natoči
da te sakrije u moje oči
da dušu u dušu pretoči.
Svetlana Tadic
KAD OPET BUDEŠ ZAVOLEO SJAJ U TRAVI
Kad opet budeš zavoleo sjaj u travi,
Sav teret sa odranih pleća će spasti.
Uspravićeš ponosno svoje telo i ramena
I pružiti ruke ka nepreglednom, plavom nebu,
Širokom i bogatom polju i ravnici,
Ka sivom kamenu, najvišem brdu i planini.
Poput surog orla, letećeš do najvećih visina,
Čak iznad gustih i sivih oblaka,
Šireći iznova svoja snažna i jaka krila,
Koja su suviše dugo vučena po prašini i blatu,
Lomljena i bez milosti gažena od strane onih,
Koji ti nikada nisu želeli novi let.
Kada opet budeš zavoleo mirisnu zoru i suton,
Pun mesec i dalekih nebeskih tela sjaj,
Na horizontu tvojih novih želja i snova,
Sunce će, ponovo, tvoj motiv i snaga biti,
Kao i sve lepote koje do sada, pored svih čula,
Ni najmanje osetio nisi, a tako si to silno želeo!
У српском парламенту, све „боје” су се претопиле у „дугу”!
Откада нисмо браћа мало смо се поГосподили!
Част се брани чојством!
Поштари су некада били „благовесници”, а сада нам доносе рачуне!
Једино на изборима мртви „проговарају”!
Откад они „столују” ми смо подељени! (са нулом)
Не би „они” издали, да нису погрешно схватили пророчанство, „сви Срби под једном шљивом!”
Јуче је имао „напад” нормалности, није много лагао!
На белом папиру црно нам се пише!
„Србија не сме стати”! (на путу ка провалији)
Кад се потерају
На Косову јунаци
У планини завијају вуци
Крај иконе чују се уздаси,
У молитви забринуте мајке!
Лете главе честитих јунака,
И витештвом убише Мурата
Ал’не вреди осташе на пољу
Да кукају девојке и мајке
Нема среће и нема ведрине,
На Косову не види се ништа-
Свуда тама, само ђаво црни
И он бежи од страхоте дана
Леже тела разбацана свуда
И чују се уздаси из срца и душа
Ране вида Косовка девојка
И напаја водом са извора
Светли пољем Лазарева глава,
,,Браћо моја нека влада слога”
Када треба у бој поћи да се брани;
Земља,кућа и огњиштe..!
Ako me ikada tražiš
Potraži me na izvoru
U žbunu kraj puta
U noći kojom mesec luta
Medju lišćem što
Ti pod nogama šušti
U vetru koji ti obraz para
U zvezdi koju si video
Da je pala
Traži me na svim
Čudnim mestima
Samo me ne traži
Medju ljudima
Tamo sam bila
Otud sam nestala.
Svetlana Tadić
Lako je kad gubiš od najboljih
u fer igri, poštenoj
lako je kad daš sve od sebe i više, a gubiš
lako je kad ulaziš u ravnopravnu borbu pa sreća pretegne, odluči
Lako je i kad izgubiš
dobijenu bitku u kojoj si časno poginuo
sve je lako
osim kad prljavu igru gledaš
stradanje nevinih, poštenih
Jebi ga, nisi Bog ti
ne odlučuješ ti
ne možeš da zgromiš kretene koliko god to zaslužili
a ne možeš ni da gledaš
E, tad budi majstor pa lakom odluku načini
imaj petlju da drekneš da se do neba čuje
znaš, jači su
znaš, sve im se može
samo se prekrsti i reci
sad pomozi Bože,
ako te ima, ako te uopšte zanima
ne molim te za sebe
već za čeljad nemoćnu
učini da zlo dobije kaznu
u okove ga strpaj
ako se ja ne bojim, koju
živu rastrgnuti mogu
čega se bojiš ti
nedostižan, svemoćan
i nevidljiv
Ili ti je svejedno, lako
da gledaš kako se
i oni po tvom liku stvoreni
za prevlast, za zlo se
bahato bore
a onda se na tebe pozivaju i skrušeno,
ponizno, lažno
ka tebi gledajući za
oprost grehova mole
Lako je reći da svi smo tvoja deca
lako je lagati i sebe i druge
ali nikako lako nije
pokazati i tebi zube
pa neka bude što bude
bolje i časna smrt
sve je bolje
no živeti lako
dok gazi te svako
praštaj il’ ubi, tvoja je volja
lako je spaliti
lako uništiti
teško je biti od sebe bolji
teško je živeti tamo
gde caruju najgori
a i oni postoje i traju
sve po tvojoj volji.
Svetlana Tadić
БОЕМ И ТРИ ЛУДАКА
У авенији града што дрема,
Упознах давно старца боема,
био је скупљач тешких дилема,
биле су велике.
Скупио их је у конфоран џак,
да цео немир,
баци у Свемир.
Три лудака,
дођоше до чудног џака.
Упита један,
јел шта шушка? Други рече,
нашли смо пун џак дилема
и ничег другог да у њему нема.
Видим при дну слику Броза Јосипа.
Одгурни све што дубље у мрак,
у бесу врисну средњи лудак.
То су одлуке ДРОГОГ Авноја,
у њима стражари параноја.