Седимо безгласно за кафанским столом
нас двојица сами и предивна жена.
С чашом рујног вина, свак са својим болом
измамисмо сузу из најлепших зена.
Канула је тихо бокорећи тугу,
јер на мамној стази, што води до сунца,
два облака сива прекрише јој дугу.
У грудима њеним једно срце куца!
Отишла је тихо, ненадно, без речи.
Отишла је, куда ,да ли сама спава?
Тражимо, ал’ залуд. Ко може да спречи,
шапат нежног ветра кроз откосе трава?
Како је пронаћи кад су наше стазе
прекривене плаштом боемства и рима?
Док пролећа цветна њен њу немиром мазе,
у безгласју тужном, нас све више има!
Молили смо стално ветрове даљина
да нам на трен њене разоткрију путе.
Залуд, јер нас стално обавија тмина.
Дах безнађа којем целивамо скуте.
За нашим асталом, у чекању дугом
тихујемо гордо, срце нам не плами.
Један другог више не зовемо другом.
Нас двојица сад смо, обојица сами!
Зарудила јесен, преплићу се дани.
Бехарастим гласом виногради зборе,
док ми, просци туге с чежњом овенчани
мамимо свитање „прохујале зоре”.
Седимо безгласно за кафанским столом
нас двојица сами и њезина сена.
С чашом рујног вина, свак са својим болом
још мамимо, одјек тужних успомена!
