Пред нама плавет неба далека, недосежна,
мирис тамјана као доносиоца „тајни”.
Звук звона литургијских буди сећања нежна
на време опроштајно, када бејасмо кајни.
Без апостолских јада и литургијских хтења
нисмо спознали Христа, „који по води ходи”?
Смрт се прославља овде, а не моћ Васкрсења!
Да л’ смо у лађи, којом ка спасењу се броди?
Наше су таме ушће тмини гушћој од мрака,
јер не „оваплотисмо” суштину постојања.
Осводили смо покој на вапај тужних рака,
на четрдесет дана братског саосећања.
Премда светиња наша к небу се горостаси
ту нисмо чести гости, а Славска су нам хтења?
Кажу да нисмо верни, икона зид нам краси.
Ми прослављамо Божић и време Васкрсења!
Где смо прикрили грехе? У неком мрклом мраку,
јер ту неприродност Господ нам није дао.
Непоимањем Духа души копамо раку.
Да л’ смо се покајали? Јабуку свак’ је брао!
Наше су чаме, таме неосенченог вида,
палате у којима свевидење се збива.
Наши су трнци дамар давно несталог стида,
страх од „ колевке” нове? Шта ли се „тамо” скрива?