Još jedan šugav novembarski dan,
pod mračnim nebom horizont bledi;
i svaki tren je sada apsurdan,
mukom iz duše dah mi se cedi.
Iz usta čopor snažno zavija,
krvari davna duboka rana;
još ukus kafe samo mi prija,
davi ukus jeftinog duvana.
Kroz prozor gledam sablasne lutke,
blede kopije davnašnjih ljudi;
apsurdnim svetom hodaju ćutke,
za korom hleba, ko im ponudi.
Traže davno izgubljeni svitak,
još uvek templare za sve krive;
sanjaju lažni sveti boljitak,
bez pluga da oru svoje njive.
I ovog dana svojski se trudim,
iskrene reči dušu mi stisle;
sve sablasne lutke da probudim,
da svojom glavom počnu da misle.
autor
Jovica N. Đorđević
18.11.2023g.