Стигла издалека, искрзана трњем
због шипражја страсти кроз које је прошла.
Задрхтала нежно смерна, добродошла.
Нагло подарена овом дану крњем!
Сам Бог зна због чега од мене су крили
неприсутност њену, изниклу ко знамен?
Обоје смо некад горели ко пламен.
Из истог путира „мамни” отров пили.
Волела је ноћи од самоће тише,
шапат маестрала, ницај беле росе.
Маслачак, ког ветар уплиће у косе.
Кад је била тужна падале су кише.
Причала је да смо овде само гости,
певушила песме претужне и нежне.
Хујале су речи к’о пахуље снежне.
Зарудило време наше пролазности!
„Ту смо, сад нас има, ал’ нас бити неће!”
Мисао је никла у тихоти несна.
Ноћ је задрхтала „стравично” обесна!
Верни „кујунџија” гаснуо је „свеће”.
На олтару њеном к’о да бејах први!
У обиљу страсти, жудње и похоте
кад нехатом откри скривницу лепоте
спознах, да је она „ жена плаве крви”!
Наша љубав беше неизмерна плима.
Хрлили смо нагло к’о жуборни вали,
потрошили снове, а нисмо спознали:
Што више „волимо”, све нас мање има!
К’о увело лишће прохујах занесен.
Појмим да смо били понорница река.
„Протекли” смо нагло, сад се само чека,
ко ће први, нашу угасити јесен!