КАД ТВОЈА РУКА ДОТАЧЕ МИ ДУШУ – Сандра Сања Мајра Миладиновић







КАД ТВОЈА РУКА ДОТАЧЕ МИ ДУШУ…

О како смо се волели нас двоје
у задњем реду биоскопске сале
док ликови су играли на платну
твоје су усне биле на мом врату…

И никад лепше беше тога трена
док руке наше играше по такту
а срца су ко једно снажно тукла
више не спознах тако јаку ватру…

Kaква топлина прожимаше тела
мирис дахова спелте се у реку
да волим тако више нисам смела
нит радујем се искреном осмеху…

Настави са читањем “КАД ТВОЈА РУКА ДОТАЧЕ МИ ДУШУ – Сандра Сања Мајра Миладиновић”

Noćas

Noćas mesec ima oči tvoje
Noćas zvezde tvojim glasom pričaju
Noćas vetar tvoj miris nosi
Nas samo tišina prija mislima
Noćas po ledu užarenom gazim
Noćas juče ne postoji
i ne želim da noć prodje
Noćas je dan najlepši koji te čuva i u neprolaznosti traži
Noćas si opet teptaj srca najbliži i najdraži.
Svetlana Tadić

JEDAN SE TAKAV RODI U STO VEKOVA – Ljiljana Tamburić

JEDAN SE TAKAV RODI U STO VEKOVA

Na oštrim ivicama, ovog nakaznog sveta
sa zaključanim vratima svim vidicima
gde nestaju mnoge ljubavi bez traga
hodaju ljudi bez osmeha na licima
teturajući se od nemila do nedraga.
Na rubovima tihoga beskraja
tamo gde nema ni traga od raja.

Među njima, oni, što znaju gde đavo spava,
i oni sa mozgovima od samo dva grama,
oni odavno propali, do samog dna bezdana
što na leševe čekaju ko gladno jato vrana…
Tamo, začudo, upoznadoh čoveka,
što nosi vrline ljudi iz plodonosnih vekova.

Pitah ga:- Otkuda pravednik u paklu sa neljudima?-
Reče mi da hoće da promeni svet rečima,
da zaustavi metke golim grudima
i svojim poštenim delima, da zle ljude napravi srećnima…
Reče: -Jedan sam, ali nisam sam u mislima,
goloruk sam, ali se ljubavlju borim s vukovima…

Njegove ruke, od davanja su porasle do neba
sokolove oči, kroz sumrake vide jutrenja,
duša mekana ko za malog Isusa jasle
gde će smestiti pokajnika kada zatreba…
To je čovek, satkan od pravde i dobrote
uveren da spašava svet od dolazeće Golgote.

On, jedan, na milione đavolovih sledbenika…
Mislim:- Njegova žrtva samo je šibica bačena u more,
jedna molitva u svađi gomile nevernika
ili kap vode u planinama koje gore…
No iznad njega ugledah snop svetlosti nebeske…
Svemir je cvetao, purpurno, poput najlepše arabeske…

I postideh se što nisam poput tog čoveka,
što bar nisam dostojna njegovog pogleda
jer jedan se takav rodi u sto vekova
hrabar, da promeni ono što treba
i da kožu svoju skine zarad čoveka,
onog što lenjo gleda i samo čeka…

On je jedan, a nas je previše duša
što nemamo njegovo srce u grudima
i krila anđela da nas iznad pohlepe drže…
I shvatih da spasenje sveta, još ne grabi prema ljudima…
A svi priželjkujemo da to bude brže… Mnogo brže …

-Nemoj ginuti, uzalud! Ne idi na vetrenjače!
Kažemo mu, mi, što se krijemo ko žene u skutima,
dok čekamo da nam nekako svane,
posežući za nerealnim adutima
dok licemerno spremamo aplauz podrške
onome koga će na kraju gomila ubiti mučke.

Ljiljana Tamburić

LEDENA PESMA – Ljiljana Tamburić

LEDENA PESMA

U meni Pesma, ko grudva snega
hladnoćom ledi dah,
od nje bih rado, ovog trenutka stvorila vulkanski prah.
Bolje da rečima raspalim vatru, pa nek izgorim i ja,
al nemam reči, toliko tople, ona to dobro zna.

Evo me, otvaram kožu i meso, da rukom zgrabim to zlo,
da ga iščupam, belo i podlo i da ga bacim na tlo,
da ga otopim, od njega stvorim, bar jedno kitnjasto slovo
i ono bi mi značilo više, nego ništavilo ovo.

Sve su mi reči, ledene igle, ovog novembarskog dana,
ne umem njima da vezem Pesmu, dok mi u grudima rana.
Izgubila sam od jutros luču, ne mogu stvoriti vatru,
sve moje stare žeravice, uspeše da se zatru.

A grudva raste, pritiska vene, koje plaču i mole:
Požuri, hajde, u tebi žive patuljci koji te vole!
Olovku mrvim da od nje stvorim malu grafitnu česmu
pa da iz straha, što me sad ledi, istočim ovu Pesmu.

Ljiljana Tamburić

ОБРАЗ-Здравка Пап

Бесполан образ,
сам за себе,
пун смрти,
злобе и лажи
тражи нечију главу.
Да се смести
и поново живи
уз врисак небеса,
анђели горе плачу.
Докле ћеш да шеташ
са црним ђаволом
по образу човека?