APOLON
Apolon je pao na kolena,
Grči prste. Tražio je reči..
Bledo lice Ona je podigla,
Peva Odu srcu ukletome.
Proklela je Sebe zbog smrtnika.
Ruke steže, bolno, grčevito.
Čemu pogled kad se i ne vidi?
A Bog pred njom klečao – nemoćan,
Njene smrtne ljubavi nesvestan.
Grcala je duša u svetinje..
Prolile se sve kiše srebrne.
Odbila je Boga pod stopalom..
Apolon se većma rastužio.
Želju srca nije ispunio.
Traži oči njene da pogleda,
a oči su njene oslepele.
“Plači, Bože, kad plakat’ ne mogu,
sudbina me gorko ucenila!
Volela sam Njega bez predaha,
volela sam jednog jedinoga!
Tvoju Ljubav srce mi odbija.
Ja bez njega živeti ne mogu!”
Apolon se triput poklonio,
ruke joj je u svoje uzeo.
“Ti si dragi kamen, nebrušeni,
nedostojan ja sam da ga brusim.
Nedostojan ja sam, a i on je,
nije vredno da Sunca ne vidiš.
Podariću tebi ovu ružu,
za uho je nevina zakači.
Kad kraj tebe prodje Nesudjeni,
za tobom će Jadan uzdisati.
Od Ljubavi želju ću ti dati,
a ti pazi da se ne ogrešiš.”
Настави са читањем “Pesma meseca: novembar 2023. *Jelena Simonović”